Пише: Мирјана Радетић .

ЖИВОТНИ пут данашњег српског патријарха обележило је не само школовање у Тузли, Сарајеву и Београду (постдипломске студије завршио је у Атини), већ и избеглички дани које је у време Другог светског рата провео по многим српским манастирима. Тако је, захваљујући дипломи тадашњег Теолошког факултета, успео да се по доласку усташких власти у Славонију врати у разрушени Београд.
Најпре је радио на грађевинама, али пошто физички напор - како сам прича у аутобиографским списима "Без осуда, отворено, очински" - није могао да издржи, ускоро се разболео. Наставници су му препоручили да уточиште тражи у више манастира по Србији: ишао је у Вујан код Горњег Милановца, Свету тројицу код Овчар Бање, Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, у Рачу подно Таре...
- Отац Јулијан повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много књига, зналачки одабраних - прича патријарх. - Лета 1945. отац Јулијан ме је, затим, одвео у манастир Благовештење, у који је он сам био премештен. Онда сам коначно донео одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била "отворена туберкулоза" не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном позиву којем сам се од најраније младости заветовао. Свестан, дакле, да тај позив није за мене, и да, одмалена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се уочи Благовести, 1946. године.
Патријарх са жаљењем говори да завршетак рата није донео крај искушењима ни народу ни Цркви. С одласком окупатора није се повукло и оно "зло домаће", већ је наставило да завађа и застрашује људе на разне начине, под видом борбе против народних непријатеља. (Лењин је, кажу, после преживљеног атентата, наставио да у одређене дане прима људе који су долазили да га виде.

ЈЕДНОМ се у реду посетилаца код вође Совјета нашао и свештеник из места из којег је Владимир Уљанов потицао. Лењин га препозна и подвикну му: "Шта ти тражиш од мене? Да молиш за цркву, је ли? С Црквом је свршено!" Препаднути свештеник се поклони и рече: "Дошао сам да вам се захвалим што сте Руску цркву ослободили од ропства". Још незалечен, Лењин се занесе, и чувари притрчаше да га придрже... Кад је дошао свести, нареди да се тај и тај свештеник нађе у Москви и одмах стреља.)
- Не бих могао да сада, накнадно, говорим јесам ли ја, на нова страдања народа, под новом владавином која се одмах успоставила, гледао као на какву Божју казну што је народ окретао леђа Цркви, још у међуратном времену. На то је с горчином указивао још владика Николај, у својим записима из Дахауа. Нисам тада размишљао ни о оној, не само упрошћеној, већ и искривљеној поштапалици да је "свака власт од Бога". Док сам био у Рачи, ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у своје дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери.
- Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи на питање зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сад сустиже неко непојамно проклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати Набукодоносора. И све време отада, не престајем да мислим на оно што сам доживео и, за читав живот, понео из манастира Свете тројице.
У овим списима, патријарх подсећа да га је у манастир довео његов школски друг јеромонах Јелисеј (Поповић), негде с пролећа 1942. У манастир се у то време добро водила економија, тако да су могли да га прехране и давали су му лакше послове.

(НАСТАВЛЈА СЕ)