Пише: Мирјана Радетић
ПРЕД Богом је велики онај ко је неуморан у служењу Богу и истини, а први - онај који је спреман да свима буде слуга...
Јеванђелске речи, којима се пре четрнаест година већ при избору за српског патријарха обратио народу и владикама Српске цркве, НЈегова светост патријарх српски Павле потврдио је безброј пута и мишљу и делом. Управо је закорачио у деведесет прву, а за све време свог монашког живота по манастирима широм земље, па и на функцији првог по части у СПЦ, није изневерио Христов пут. Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле, како званично гласи његова титула, 44. је наследник на трону Светог Саве, и човек који је у животу Цркве без сумње оставио дубок траг. У крајње тешким приликама за српски народ и Цркву остао је прави народни пастир - пре свега човек добре воље чија је пастирска реч умела да смири, чак, и нарасле друштвене тензије.

УВЕК "СЛАБАЧАК"
ДАНАШНЈИ српски патријарх (световно име Гојко Стојчевић) није човек који о себи радо прича, и оно што се о њему зна - само су фрагменти из живота, истргнути у овој или оној прилици. Рођен је 1914, у славонском селу Кућанци, у породици земљорадника, у којој су се тешки послови радили од јутра до сутра и којој је он због слабог здравственог стања доприносио мало. Чињеница да је још као сасвим мали остао сироче, оставила је у њему трајну рану. О томе како је провео те прве године детињства, испричао је јеромонаху Пантелејмону (Јовановићу), за "Светосавско огњиште":
"Детињство ми је било слично као у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се нису смеле прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.
Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама, дете зна Оченаш, али друкчије схвата појам Оца небеског кад нема родитеље, доживљава то интензивије. Тетка нас је волела, али кад учинимо што није добро, она нас је исправљала и прутом."
Сећајући се тих раних дана детињства, патријарх је више пута помињао да је био нежног здравља, како сам каже "врло слабачак", и да су му једном, чак, запалили свећу мислећи да је умро. Тетка је схватила да није за сеоске послове, па је одлучено да настави школу. Пре него што је, међутим, кренуо у гимназију, фамилија је одлучила да га припреми и послала га у манастир Ораховица, западно од села. Манастир је био у планинама. НЈегова црква, причао је патријарх, помиње се у списима још од 1594. године, и била је то једина црква у том крају са кубетом - све остале су романског стила. Пут од родног села до Ораховице прилично је далек, а сусрет дечака с новом средином представљао је посебно узбуђење. Можда и због тога што човека који је стигао из равничарског краја узбуђују супротности.
У манастиру је боравио месец дана и, како каже, није био у стању баш све да схвати у богослужењу, али је "имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили". У то време, није ни сањао да ће баш црква бити његова будућност. То није наговештавала чак ни школа, у којој је - иако добар ђак - имао двојку из веронауке.
"Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис - то је догматика, све је то у питањима и одговорима - врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар, али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени: `Седи, један!`
Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: `Ко зна, добиће два`. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на двојку. Касније, кад сам порастао, кад сам се мало осамосталио, није било више те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика. Утицај родбине превагнуо је да упишем богословију, иако је остало интересовање за физику, којом ћу се ја бавити доцније, поготово у слободно време."
Многе су дилеме мучиле данашњег патријарха још од ране младости, које су на моменте доводиле, чак, до тога да преиспита свој останак у богословији. Негде у трећем разреду, дошла му је тако на ум мисао: Ако Бог зна унапред да ћу ја да будем убица, коцкар или не знам какав покварењак, да ли ја могу то да не будем? Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем, где је ту слобода? Много ме је мучило то питање, и био ми је потребан тај одговор. Нашао сам га код блаженог Августина, који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једино трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била - не нема; будућност ће бити - и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема - она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост.
Време важи за створена бића, материју, васиону и поготово за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама простора и бројева. Али, за Бога то не важи, за њега нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да кад ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и НЈему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде стављена тачка на моје бављење богословијом."
(НАСТАВЛЈА СЕ)