Пише: Павле ЛЈумовић
ПОСЛЕ немачке окупације Француске Мијо Краљ и Иван Рајић ослобођени и пуштени из затвора. Прикључили су се Анти Павелићу у Италију, ту сачекали оснивање НДХ и дошли у Хрватску. Рајић је крајем 1941. године нађен отрован у својој кући у Загребу, а Краља су те године убили партизани у западној Босни. Међутим, према писању Владете Милићевића, Краљ и Рајић пошто нису добили функције које су, по сопственом мишљењу, заслужили "почели да роваре међу усташама и да сувише причају". Није требало дуго чекати да их ухапси тајна усташка полиција Загреба, којом је руководио Антун Година. Нестали су без трага, највероватније су убијени у неком од усташких затвора у Загребу.

Звонимир Поспишил је умро у затвору у Француској, након непуне три године робијања.

Трагичну судбину, по некима, имала је и мистериозна Плава Дама Мари Вудрош, односно Марија Вондарчек о којој се много говорило на суђењу у Ексу и писало као "фаталној непознатој плавуши" која је донела атентаторима оружје. Поуздано се тада није знало како се она зове, нити одакле је дошла.

НА основу касније истраге, француска полиција је сматрала да се ради о Катици Шилер, веома лепој 24-годишњој дами. Она је у Бразилу приступила усташкој организацији, а 1932. године је дошла у Мађарску, где је учествовала у организовању усташких терористичких група. Једно време је живела у Берлину код др Бранка Јелића, који је и учланио у усташку организацију. На препоруку Јелића ангажовао је Анте Павелић и она је, непосредно пре атентата, пренела оружје за атентаторе из Италије. Пошто је предала оружје, по сазнању француске полиције, вратила се у Италију.

Према писању италијанске штампе, тајанствена Плава Дама је погинула у саобраћајној несрећи близу Ђенове, само неколико дана после атентата у Марсељу.

Владета Милићевић, стални представник југословенске тајне службе у Интерполу, пак, тврди да Плава Дама није Катица Шилер, већ Стана Година, супруга Антуна Године познатог фалсификатора и члана Ал Капонеове банде у Чикагу. Антун Година је рођен на острву Сушаку које је још у време Аустроугарске монархије морао да напусти, јер је убио свог рођеног брата. Настанио се и живео у Чикагу. По наговору Бранка Јелића дошао је у Италију и руководио је усташким центрима у Трсту и Ријеци.

НЈегова жена Стана је Хрватица, рођена у Чикагу, где се упознала са Годином и за њега се удала. По доласку у Италију, љепушкаста плавокоса Стана стално је путовала у Хрватску преко Ријеке и Сушака, прелазећи границу користећи се бисерним осмехом и експлозивом у коферу. Непосредно пред атентат, брачни пар Година је отпутовао у Париз, а потом у Екс ан Прованс.

Стана је путовала спаваћим колима, глумећи госпођу која је у другом стању, а са собом је носила кофере пуне оружја и експлозива. Путовала је са југословенским пасошем на име Марије Вудрец, којег је фалсификовао њен муж, који је увек путовао са неколико пасоша у джепу, мењајући током путовања идентитет и путне исправе. Ово је, пише Милићевић, "био главни разлог великих тешкоћа које смо имали приликом утврђивања идентитета Плаве Даме и њеног пратиоца Петра, у ствари брачног пара Године".

ИЗ Екса, пошто су атентаторима предали оружје, брачни пар Година се вратио у Италију и настанио у Торину. После проглашења НДХ ето их у Хрватској, где Антун Година обавља разне функције у Павелићевој држави. Био је шеф тајне полиције и водио је бригу о безбедности Анте Павелића.

Антун Година и његова жена Стана успели су, након слома НДХ, 1945. године, да побегну преко границе у Италију. Из Италије су врло брзо отишли за Аргентину, где је "Антун Година добио значајан положај у Пероновој влади", закључује своје писање о брачном пару Година Владета Милићевић.

Атентат на краља Александра, као и све што се дешавало пре и после тог трагичног поподнева, са пуно непознаница, изазивало је велику пажњу јавности и заинтересовао и касније истраживаче и новинаре који су о њему, у разним поводима, писали. Заправо, што се у ствари дешавало у драми која ће у историјској науци носити датум 9. октобар 1934. године и бити обележен именом града Марсеља, вероватно се у потпуности неће никада сазнати. Поставила су се многа питања, без потпуног одговора: Зашто краљ није појачао своје обезбеђење иако му је наговештена могућност атентата? Зашто француска полиција није предузела опсежније мере заштите? Зашто је француска Служба безбедности дозволила да се краљ вози у отвореном аутомобилу? Зашто телохранитељи, крећући се непосредно уз краљев аутомобил, нису штитили југословенског суверена? Ко је, у ствари, пуцао у Луја Бартуа и који је прави узрок његове смрти? Зашто није било лекара у свечаној поворци?...

На ова и многа друга питања, 37 година касније, покушали су одговорити француски новинари Жан-Рене Лаплен и Роже Коломбани у својој књизи: "Смрт једног краља - истина о убиству Александра од Југославије", објављеној 1971. године.

О пропустима француске, па и југословенске полиције пишу опширно и са пуно детаља. Знало се, потврђују они, да долазак југословенског краља изискује највећи степен обезбеђења, јер долази са Балкана пуног тензија и зађевица. Истина, служба француске Националне безбедности, у сарадњи са Ке д’Орсејом, југословенским посланством у Паризу саставили су списак од око 200 сумњивих лица, ставили их под присмотру или их протерали ван граница Француске. Такође су појачали контролу над странцима у Француској, али, закључују они, све то није било довољно, јер су атентатори успели да прођу и избегну рацију.

ЗАШТО, ЗАШТО...

НЕДЕЛЈУ дана уочи краљевог доласка, полиција је утврђивала појединости о томе како ће деловати. У Марсељ је стигао и главни директор Националне безбедности Француске Пјер Монданел. Ал Коломбини и Лапен се питају:

"Зашто се, после толико превентивних мера, све изјаловило, иако је приликом краљевог доласка од Белгијског кеја до палате Берзе било више од 1.500 позорника, одред полицајаца на коњима и 200 полицијских инспектора у цивилу. Та предвиђена "жива ограда", и поред толиког броја позорника и полицајаца, на тако дугачком путу, била је сасвим проређена и слаба брана између многобројне масе на тротоарима и свечане поворке. Када се то увидело, остаје питање: Зашто се није затражила помоћ војске?"
(КРАЈ)