Пише: Павле ЛЈумовић

НА захтев одбране, прочитан је и Апел упућен с Петог конгреса усташке организације одржаног у Јужној Америци, који гласи: "Нека нам буде дозвољено да у своје име, као и у име хрватског народа, изразимо свој бол због смрти француског министра иностраних послова, еминентног државника Луја Бартуа, жртве догађаја у Марсељу. Уверавамо вас да читава Хрватска жали смрт славног француског сина, до које је дошло несрећном фаталношћу. И суд и француска јавност ће се уверити да су меци били искључиво намењени Александру Карађорђевићу".

Одбрана је, позивајући се на апел, у потпуности негирала закључак председника суда да је и Луј Барту био означен као мета у Марсељу. Но, председник суда је и даље тврдио да Барту није убијен случајно и да је овај апел јасни показатељ намере усташке организације да директно утиче на ток суђења, као и да покрене француско јавно мњење у своју корист.

Након жустрог дуела одбране и председника суда, прочитана је и Одлука Савета Друштва народа донета по жалби коју је упутила Југославија, у којој стоји: "Савет Друштва народа, убеђен да тумачи осећања Друштва, једнодушно осуђује атентат који је стајао живота витешког краља Александра Ујединитеља и Луја Бартуа. Осуђујемо овај гнусни злочин и придружујемо се болу народа Југославије и Француске и тражимо да сви кривци буду кажњени".

СУЂЕНЈЕ је настављено саслушањем сведока. Први је сведочио др Мерлен, који је, на захтев истражног судије, дао исказ о менталном здрављу оптуженог Мија Краља. Др Мерлен изјављује: "Прегледао сам оптуженог пет пута. Прегледу је био присутан и преводилац Милутиновић. То је било 1. јануара 1935. Тада сам констатовао да оптужени има акутан халуцинантни делиријум. Чује гласове које на југословенском језику понавља једне за другим. Мисли које му падају на ум, стално понавља. Био је миран, осим тих халуцинација. НЈегова интелигенција је била нетакнута, тј. нетакнути су били његово памћење, његово мишљење и његова осећања, као и све његове интелектуалне способности".

На питање председника суда Лоазона, да ли то стање датира од 8. октобра 1934. године, др Мерлен је изјавио да је то стање однедавно, вероватно од краја децембра. Уверен је да такво ментално стање није постојало код оптуженог за време атентата. Оптужени Краљ је на то изјавио да је на прегледу био потиштен и под утицајем претњи које му је упућивао преводилац на којег је био бесан, па налаз др Мерлена није одраз његовог правог стања. Суд је, потом, по захтеву одбране, одредио др Ценила, др Дидеа и др Еузера да утврде ментално стање оптуженог, да ли је то стање стварно или симулирано и да ли је стање које је др Мерлен установио могло настати у међувремену.

"У моменту извршења дела за које је оптужен Мијо Краљ, он је био у таквом стању које можете и ви, господине председниче, као и порота да запазите у току суђења. То стање му у сваком случају дозвољава да се стара о својој судбини. Због неких мањих симптома, као што је дрхтање и знојење руку, закључио сам да се ради о хиперемотивној личности, али је са кривичне тачке гледишта потпуно одговоран за своје поступке, те да је због наведеног могуће да је та одговорност лако умањена", закључак је др Дидеа.

Сведочио је потом др Еузер који је изјавио: "Акутна халуцинантна психоза код оптуженог Краља, према дијагнози, траје од краја децембра 1934. године, па до почетка фебруара 1935. Та психоза није постојала за време атентата. Међутим, за време прегледа утврдио сам симптоме извесне менталне лабилности, за које се моће рећи да су узрок извесне умањене одговорности оптуженог".

Др Ценил је последњи сведочио: "Код оптуженог Краља постоје симптоми који улазе у оквир оног што се назива поремећај емотивности и неуравнотежености у реакцијама, али не и ментална неуравнотеженост. Одговорност оптуженог, с медицинске тачке гледишта, може бити нешто умањена".

ПОПОДНЕВНА седница трећег дана суђења, 7. фебруара 1936. године, почела је читањем исказа генерала Жоржа, који је у атентату тешко рањен. "Аутомобил који нам је додељен", стојало је у исказу, "био је марке `делаж`, прилично стар, са отвореним покретним кровом и степеником за улажење у аутомобил. У моменту атентата кретао се првом брзином, па је његов мотор, као код свих старих аутомобила, правио прилично велику буку. То је олакшало посао атентатору. Све се то десило изненада. Ја сам погођен у пределу грудног коша, у обе надлактице и у пределу стомака. Најопаснија је била рана у пределу грудног коша". Одбрана није имала питања, а оптужени су изјавили да не знају ништа јер нису били присутни када је атентат извршен.

Следећи сведок био је пуковник Пиоле, који је изјавио: "Био сам одређен за десног пратиоца. Јахао сам по наређењу тако да ми је глава коња била у висини хаубе, како би окупљена маса могла боље да види краља Александра. У тренутку извршења атентата морао сам да окренем коња и тек онда ударцем сабље раним атентатора". Дали су исказе и два полицајца која су одржавала ред на месту атентата. Према њиховом исказу аутомобил се кретао по протоколу, на само метар и по од тротоара. Кријући се у маси атентатор је одједном изашао, и нико није покушао да га заустави. Очевидно је било да нико није схватио што се догађа све док се нису чули пуцњи убице. Када је пуковник Пиоле сабљом оборио атентатора испалили су му метке у главу, рекли су полицајци пред судом.

Затим је сведочио М. Симоновић, саветник у Министарству унутрашњих послова Југославије. Симоновић је, на почетку говорио о историјату оснивања усташке организације, бекству Анте Павелића и Густава Перчеца из земље, о убиству Тонија Шлегела, директора листа "Загребачке новости", о томе како је Перчец организовао терористичко-диверзантски логор у Јанка Пусти и о томе како су Поспишил и Керин били инструктори за обуку у руковању оружјем и експлозивом.

ОПТУЖБЕ СРБА
ПОСПЕШИЛ је изјавио да Симоновић измишља и лаже, да се у логору Јанка Пуста само обрађивала земља, а не некаква обука за терористичке акције. Оптужио је Србе да на све начине покушавају да паралишу католичку веру и да су због тога створили веру која није ни хришћанска ни јеврејска. Настојао је да прикаже хрватски народ као бедем хришћанства против турске инвазије, а себе као усташу и хрватског војника који се бори за независност своје земље, који се безусловно ставља у службу и потчињава свим усташким прописима у границама усташке организације.
(НАСТАВЛЈА СЕ)