ГЛАВНИ адвокат Обен је тражио од председника суда да се тумач Јозеф Теније, који је изјавио да је по народности Босанац, изјасни да ли је православац или католик, што је суд одбио. Оптужени Иван Рајић је одбио да му преводиоци буду Фолије и Петровић, а Мијо Краљ да његове одговоре преводи Фолије, што је суд, такође, одбио.

Одбрана, по савету Десбона, који је наставио сарадњу са њима, а и сами оптужени настојали су да изазову збрку и конфузију у самом суђењу. Врхунац су изазвале тешкоће око извођења сведока, јер су неки одбили да сведоче. Одбрана је, међутим, инсистирала на њиховом сведочењу. Галс, руководилац службе безбедности у Марсељу за време атентата, један до најважнијих сведока, успео је да избегне сведочење, а Гасе Жан и Жан Густаво поднели су лекарска уверења да не могу да сведоче. Суд је одлучио да њихово присуство није неопходно и прихватио разлоге њиховог одсуствовања. Одбрана и Поспишил у име оптужених су инсистирали да тројица сведока у име утврђивања истине буду саслушани, а посебно Галс чије је сведочење одбрана сматрала неопходним. Суд је поново одлучио да њихово присуство није неопходно и да се њихови искази из истраге могу прихватити.

МИЈО Краљ, који је први саслушан, изјављује пред судом да је путовао са чехословачким пасошем, јер Хрвати у Југославији не могу да добију пасош. Признао је да је као затвореник у Целовцу приступио усташкој организацији. На питање судије: да ли га је у затвору посетио Перчец, Краљ је негирао изјављујући да се не сећа да га је Перчец посећивао и да му је омогућио излазак из затвора и одлазак у Мађарску, иако је то у истрази признао. Исказ је наставио причом о логору у Јанка Пусти и, при том, је негирао све што би га теретило као усташу. Приказивао је себе као Хрвата патриоту, тврдећи да би тако као и он поступио сваки прави Хрват.

Изјавио је да Поспишил и Рајић нису одређени коцком да убију краља Александра, већ да су то измисили преводиоци и порекао да је приликом саслушања потписао изјаву да су атентатори одређивани коцком. Исто је рекао да се не сећа што је потписивао у истрази. Даље је говорио о путовању атентатора до Марсеља. Они су преко Будимпеште и Цириха дошли до Лозане, где је руковођење од Поспишила преузео Дидо Кватерник са којим је био Керин. Из Лозане су, затим, подељени у две групе, дошли у Тонино, а потом се, у Фернану, укрцали у воз за Париз.

По доласку у Париз променили су пасоше, добили су чехословачки, купили нова одела. Кватерник их је поделио у две групе и одсели су у хотелима, под лажним именима. На питање поротника: које је име тада имао, Краљ је одговорио да је имао толико имена и не зна које је тада користио.
- Поспишил и Рајић - наставио је Краљ - остали су у Паризу, јер су имали задатак да у случају неуспеха атентата у Марсељу убију краља у Версају, где је требало да буде по протоколу 11. октобра. Кватерник је Керина и мене 7. октобра повео у Екс ан Прованс, где су се, такође поделили у две групе и одсели у одвојеним собама. Кватерник, једини од њих који је говорио француски, пријавио их је под лажним именима: себе под именом Егон Крамер, бизнсимен из Прага, Мију Краља под именом Силвестер Мални, а Керина под именом Петрус Келеман.

У једном хотелу су одсели, али у различитим собама. Керин и Мијо Краљ су били у једној, а Кватерник у другој са "тајанственом плавушом" о којој се током истраге много говорило, и за коју је Краљ неколико пута у току суђења рекао:
- Не знам ко је та жена, она је Кватерников сарадник.

КВАТЕРНИК је, дан у очи атентата, отишао са Керином из Екса у Марсељ, где су одабрали место атентата, а онда увече напустио Екс. На питање председника суда, да ли је и он био са Керином и да ли му је помогао, Краљ је одговорио да је за време атентата био у Ексу у који се из Марсеља вратио око 16.30 часова. Био је то његов покушај стварања алибија, али је он убрзо пропао. Власница хотела, у којем су били одсели атенатори, Марија Обер у свом сведочењу је потврдила да су Келеман и Краљ напустили хотел око 12.45 часова, а да се само Краљ (Мални) вратио око 18.30 часова. Задржао се у ресторану, где је присутном особљу ставио до знања да чека пријатеља, а потом око 19.00 часова напустио хотел.

Када је видео да му је пропао покушај стварања алибија, Мијо Краљ је узео другу тактику, и изјављује:
- Нисам хтео да извршим атентат јер сам се налазио усред гомиле недужних људи, жена и деце. То ме је спречило да ликвидирам краља Александра. Да сам био ближе, и ја бих пуцао. Нисам извршио поверени ми задатак. Ниједна усташа не би угрозио невине људе. Усташка организација осуђује све оне који нападају невине...

Сутрадан, у наставку суђења, Краљ је поново тврдио да није учествовао у атентату и да се у хотел у Ексу вратио у 16.45 часова и да је власница хотела поткупљена и не говори истину. Потом је саслушан таксиста Дамас из Марсеља. Дамас је возио Краља од Марсеља до Екса и потврдио да су испред хотела у Ексу стигли око 18.30 часова. Ако је атентат извршен у 16.20 часова онда је Краљ имао довољно времена да из Марсеља стигне у Екс после атентата, констатовао је председник суда Лоазон.

Још један покушај стварања алибија је пропао, и Краљ је поново променио тактику. Представља себе као борца за слободу свог народа, и изјављује:
- Када се један народ бори за своју слободу, онда то није злочин. Организација као усташка није удружење злочинаца, већ патриотско удружење које се бори за слободу.
У даљем исказу, упорно је тврдио да атентат у Марсељу није био уперен против Срба, већ против срспког краља који је био противник Хрвата и убијао Хрвате.

На примедбу поротника да је поред краља Александра убијен и француски министар иностраних послова Луј Барту, Мијо Краљ је изјавио да жали што је убијен француски министар, јер они то нису хтели. Тврдио је да је Барту убијен у обрачуну са српским полицајцима које је он видео да пуцају на улицама Марсеља. Укључујући се у расправу, адвокат Сент Обен је рекао да је уверен да смрт министра Бартуа била случајна и да за разлику од убиства краља Александра које је било очигледни злочин, убиство Бартуа није био злочин. Тиме је одбрана покушала да умањи одговорност оптужених за смрт француског министра и троје недужних грађана.



КРИВ - ПРЕВОД
СУТРАДАН, 6. фебруара, суђење је настављено саслушањем Ивана Рајића и Звонимира Поспишила. Међутим, на самом почетку расправе, одбрана је покренула питање превођења. Оптужени су тврдили да се њихове речи ни у истрази, а ни сада на суђењу не преводе адекватно. Одбрана је тражила од председника суда, судија и поротника да не постављају сувише дугачка питања, већ кратка како би преводиоци без много напора превели уз суштину и нијансе питања и одговора.
(НАСТАВЛЈА СЕ)