Пише: Павле ЛЈумовић
НАСТАО је прави скандал у судници. Јавни тужилац, увређен, затражио је да се Десбон брише са адвокатске листе Француске. НЈему су се придружили и чланови судског већа и изрекли казну доживотног брисања Десбоновог имена са списка овлашћених адвоката Француске. Након тога, председник суда Де ла Броас је захтевао од Десбона да напусти судницу, а овај му је, без сумње инспирисан великим Мирабоом, на то одговорио: "Не, ако желите да одем, наредите да ме избаце силом". Председник суда је потом наредио обезбеђењу да Десбона удаљи из судске дворане. Десбон је мало оклевао, а затим покупио своје папире и изашао.

Да би се обезбедио наставак суђења, председник суда је одредио, да по службеној дужности, одбрану оптужених усташа преузме председник адвокатске коморе Париза Совино. Оптужени краљ, Поспишил и Рајић на то нису пристали, али суд то није уважио и Совино је преузео одбрану. Међутим, Совино је у наставку суђења обавестио суд да није у стању да као бранилац учествује у једном тако важном суђењу, без претходног дужег проучавања предмета. Суд у Ексу је био принуђен да суђење одложи на неодређено време.

НА неуспех суда, који је био евидентан, реаговала је и влада Француске. Она је оценила да су прва четири дана суђења учинили смешним француско правосуђе. Председник суда Де ла Броас проглашен је главним кривцем за ток којим је кренуло суђење, па је пензионисан. Уместо њега, за председника суда је постављен Франсоа Лоазон, судија с великим искуством и репутацијом. Постављањем Лоазона Француска влада је, очигледно, желела да се процес што успешније приведе крају, како би се избрисао и поправио веома неповољан утисак који је на јавно мњење оставио почетак суђења у Ексу.

Одбрану оптужених су, по избору председника адвокатске коморе Совина, преузела тројица младих и веома амбициозних париских адвоката: Кабасо, Ноел и Бонели. Оптужени се нису сложили с избором адвоката и даље су захтевали да их брани Десбон, што је било немогуће, он је брисан са списка адвоката. Десбон их је саветовао да за адвоката узму председника адвокатске коморе Париза Емил де Сент-Обана, који му је у току суђења помагао и његовог нећака Рене де Весин-Лору.

У паузи између два суђења, од новембра 1935. до фебруара 1936. године, много се тога променило у међународним односима. Наставио се рат у Абисинији, док је у суседној Шпанији на помолу био грађански рат, а у Француској је власт преузео будући колаборациониста Пјер Лавал. Све је то утицало да се промени став Француске према процесу у Ексу. Француска дипломатија је радила на зближавању с Италијом и на сваки начин настојала да ублажи негативне последице атентата и суђења атентаторима у јавном мњењу. Вршила је притисак на Југославију да буде умерена и разумна у својим захтевима и да не инсистира на везу усташке организације са Италијом, Немачком и Мађарском и на њиховом менторству над усташама.

У таквој ситуацији, краљици Марији је њен адвокат уважени Пол Бонкур, бивши председник Француске и прослављени члан Адвокатске коморе Париза, саветовао да одустане од оптужбе, наводећи при том став француске владе да ће им се "судити као обичним криминалцима да би се избегло помињање њихових заштитника". Краљица Марија је, под притиском, пристала да одустане од тужбе, иако то није било у складу са њеним истинским осећањима. Суду је, преко свог адвоката Бонкура, упутила писмо у којем, између осталог, стоји:

"Верујем у потпуности у француску правду и моје интересе стављам у руке њених представника, тако да могу бити сасвим уверени да се моја изјава не може тумачити на начин који би био супротан интересима Француске."

Извесно је, краљица Марија је одустала због тога што је француска влада изршила снажан притисак на Југославију ради спречавања краљице да се појави на суду. Француско министарство иностраних послова је страховало да би њено појављивање на суду неповољно утицало на француско-италијанске односе, јер је краљичин адвокат Пол Бонкур намеравао да пред судом изнесе истражни материјал којим се доказивало да су италијанске власти помагале терористима и усмеравале их, а посебно да су Мусолини и Павелић били у дослуху.

Било је савршено јасно да је за италијанску владу судски процес у Ексу био крајње непријатан јер су се могли открити духовни иницијатори, без озбира на то што они нису директно учествовали, па је Италију по сваку цену требало поштедети било каквих оптужби у вези са атентатом. На суду су само разматрани они докази које је презентовао јавни тужилац Француске Рол, који се, наравно, нису односили на Италију, већ само на Мађарску. С друге стране, овим је адвокатима оптужених који су сада одрицали све што су у истрази признали, пружена прилика да на најцрњи начин нападају Југославију и њеног убијеног краља, што су они обилато користили.

Одустајање краљице Марије од приватне тужбе, заправо је омогућило да се правди не приведу духовни иницијатори атентата и цели један подземни покрет створен за изазивање немира и распада Југославије. Када се то није десило, пише Владета Милићевић, "Мусолини је био веома разочаран резултатом, тако да је Павелић имао великих тешкоћа да га смири... Атентат је једноставно шокирао народе Југославије, па вест о њему није изазвала било какве немире, а скоро да није било грађанина који није тражио кажњавање Мусолинија, правог убице".

За повлачење тужбе краљице Марије, чије су последице током суђења постале очигледне, кривица је пала на француску владу, а посебно на председника Лавала, јер је чињеница да ју је Француска то саветовала. О томе Пол Бонкур у својим мемоарима пише: "Било нам је опроштено што нисмо успели да спречимо атентат, али није нам опроштено што нисмо понудили бољу одбрану и кажњавање правих убица. Нико после овога неће бити изненађен чињеницом да овакав поступак Француске није служио јачању поверења Југославије у нас".

НА РУКУ ОКРИВЛЈЕНИМА
УСТАШЕ Поспишил, Краљ и Рајић нису рачунали на овакав сплет догађаја који им је ишао у корист. НЈима је одговарало да им се суди као обичним криминалцима, а не као терористима.

Суђење је настављено, 5. фебруара 1936. године, пред поротним судом којем је председавао нови председник Франсоа Лоазон. Пороту су сачињавали 12 поротника и четири заменика, чија су имена одређена коцком. Ангажовани су нови преводиоци: поручник Шарл Фолије, Жарко Петровић, заклети тумач из Париза и Јозеф Теније, преводилац са Интернационалне школе живих језика у Паризу. Одбрану су, по препоруци Десбона, преузели париски адвокати Емил де Сент-Обен и Рене де Весин-Лора.
(НАСТАВЛЈА СЕ)