Пише: Павле ЛЈумовић
САУЧЕСНИШТВО у убиству доказано је потпуно. Сва тројица су признали да су имали задатак да помажу Керину приликом извршења атентата. Саучесници у убиству, према француским законима, криви су исто онолико колико и сами извршиоци убиства.

Поседовање лажних докумената доказано је тиме што су оптужени за долазак у Француску користили лажне путне исправе, тј. лажне пасоше на име чехословачких држављана.

Најзад, сву тројицу суд је оптужио за припадништво међународној терористичкој организацији. Оптужница за ово се заснивала на томе што је Француска, на основу међународних конвенција, била обавезна да путем најстрожег кажњавања сузбије међународни тероризам. За учесништво и саучесништво у атентату, према француским законима, предвиђена је смртна казна гиљотином. Како је међународна терористичка организација којој су припадали, углавном, инспирисана анархизмом, предвиђена је смртна казна и за ову врсту кривичног дела. За поседовање лажних исправа, франуски закон је предвиђао принудни рад.

СУЂЕНЈЕ терористима је изазвало огромну пажњу јавности, па су сви француски листови неколико дана пре суђења писали о предстојећем догађају, закључујући да ће се на суђењу обелоданити закулисне радње и акције међународног тероризма чији су главни циљеви убиства, атентати и стварање анархије. Тако је марсељска штампа донела мноштво написа о догађајима из 1934. године, који су претходили атентату. Писала је о томе како је "на мучки начин убијен владар народа који је показао велику љубав према Француској". Сви листови су осуђивали овај терористички чин којим је лишен живота владар, осведочени пријатељ француског народа и Француске.

Суђење је почело под опсежним мерама предострожности које су француске власти предузеле. Оптужени су неколико дана раније пребачени из Марсеља у Екс ан Прованс, под јаком стражом, где ће се одржати суђење, јер су у том месту извршиоци злочина имали боравиште, 9. октобра 1934. године. Суђење је пратио велики број француских и страних новинара, међу којима је било нарочито запажено присуство новинара из Америке и Југославије. За њихове потребе у судској згради је инсталирано преко 40 телефонских апарата, а за југословенске новинаре резервисане су две директне линије са Београдом.

Суђење је почело 18. новембра 1935. године, а водио га је први председник Апелационог суда у Екс ан Провансу Де ла Броас који је, невичан у расправама пред поротним судом, са собом као помоћнике имао два искусна саветника - Кана и Перуција.

Окривљене је заступао познати адвокат из Париза Жорж Десбон, којег је ангажовало удружење хрватских емиграната из Питсбурга (САД), а плаћале су га усташе из Јужне Америке. Од самог почетка процеса, Десбон је настојао да изазове инцидент. Тако је, тек што је председник суда отворио расправу, указао на журбу којом је истражни судија упутио предмет суду, а онда се увредљивим речима обратио истражном судији: "Дозволите да вам честитам, господине судијо, француско правосуђе, које се представља као споро, за које се чак каже да ћопа, сада креће убрзаним кораком".

Истражни судија Дуко де Сантис оштро је реаговао на примедбу адвоката, рекавши да је "само следио упутства двојице министара правде Жоржа Пернота и Ленона Бернарда".

ДЕСБОН је, потом, наставио своје излагање осврнувши се на приватну тужбу краљице Марије, коју је она поднела преко свог адвоката Пола Бонкура. Закључио је своје излагање речима: "Не могу прихватити да се у једном оваквом процесу прихвати таква, приватна тужба, јер би то значило уплитање у ствари Француске". Даље, он је указао на низ неправилности у истражном поступку, који је саопштио тоном за који је судија Броас рекао да је изразито увредљив. Међутим, Десбон је наставио, тврдећи да је "истражни судија ометао слободно вршење одбране, дозволио је да му југословенска служба безбедости наметне тумача и да под притисцима тих људи намерно прикрије документа којих нема у предмету".

Према његовом тврђењу, око 2.500 докумената није приложено судском предмету, па су та документа остала тајна и одбрана није могла с њима да се упозна. Након тога, настао је вербални дуел између њега и судије који је захтевао од Десбона да повуче изјаву, али је овај одбио да повуче било шта од онога што је рекао. Суђење је тада прекинуто, судије су напустиле судницу, а суђење је одложено за следећи дан.

Сутрадан, 19. новембра, већ од самог почетка наставка суђења, адвокат Десбон је наставио увредљивим тоном. Напао је судске тумаче, јер му се њихов избор није допадао, па је тумач Хаджи Илић, Југословен, замењен француским тумачем Гастоном Кастероном. Десбон, даље, подноси писмени приговор на услов под којим је сведочио лекар психијатар. Томе се успротивио државни тужилац Рол, који захтева од Десбона да прочита свој приговор. "Не, ја то нећу! Ако желите да се с тим упознате, треба само да брљате по предмету, на шта сте навикли", одговорио је дрско Десбон.

Настао је, потом, подугачак вербални дуел између Десбона и Рола. Јавни тужилац је протестовао против таквих метода. Десбон га је прекинуо не дозволивши му да заврши, речима: "Не дозвољавам вам да делите лекције. Опомињем вас и поред ваших упорних настојања, нећете добити ове три главе - ни ви, ни ваш заменик джелат", показујући при том руком на Поспишила, Краља и Рајића.

Реаговао је државни тужилац Рол на поступак адвоката Десбона, нечувен у француској судској пракси. Међутим, Десбона није могло ништа да заустави, наставио је у свом стилу. Председник суда Де ла Броас није знао како да реагује. Покушавао је да уразуми и заустави Десбона, али није успео и Десбон је и даље наставио да вређа јавног тужиоца речима: "Да ли је то француска правда", алудирајући на аферу "Стравински".

ОДБРАНА ПРЕТИ
ПРЕДСЕДНИК суда Де ла Броас је од Десбона тражио да повуче оно што је рекао. То је још више разбеснело адвоката Десбона, да је сишао у судницу и са адвокатског места, претећи руком, обратио се јавном тужиоцу речима: "Могао сам да се кандидујем за посланика. Као такав уживао бих поштовање судија. Могао бих као и ви да будем судија, али то нисам хтео. Не волим да звоним".

(НАСТАВЛЈА СЕ)