Пише: Павле ЛЈумовић
НА дан сахране, 18. октобра, одржано је опело у Саборној цркви, а онда се поворка упутила ка железничкој станици. У поворци су припадници 250. пука са Вердена, питомци са Сен Сира, у једном реду енглески морнари, француски војници, Румуни, Грци, Чехословаци, наш Гвоздени пук, носиоци "Карађорђеве звезде", два официра гарде воде краљевог коња, 21. оклопно возило преноси 15.000 венаца, православно свештенство са патријархом, заставници и заставе оборене, па лафет са краљевим ковчегом. За лафетом је краљица са црним велом преко лица, уз њу млади краљ у соколској униформи, кнез Павле, кнегиња Олга, војвода од Кента - венчани кум краљева, председник Француске Легрен, маршал Петен, бугарски принц Карол, румунски принц Никола, генерал Геринг, војвода од Сполета...

На Опленцу, краљев ковчег сељаци - стари ратници уносе у крипту Маузолеја династије Карађорђевић. После опела краљево тело спуштају у гробну раку. Звона снажно одјекују, са свих цркава у околини. Сиво небо изнад Опленца парају авиони у ниском лету.

Непосредно после атентата, главни директор Националне безбедности Француске Пјер Мондане наредио је да се, без одлагања, започне у Француској и иностранству најшира истрага у циљу откривања саучесника убице. Све полицијске станице су стављене у стање узбуне. Специјални комесаријат у Анмасу за област Високих Савоја, на граници према Швајцарској и Италији, којим је руководио Пол Пети, дао је хитне инструкције свим граничним прелазима, полицијским и жандармеријским станицама да ухапсе сваку сумњиву собоу и да проверавају све детаље о странцима који излазе или улазе у Француску. Обавештене су, такође и све иностране полицијске команде које су сарађивале са Интерполом.

НА основу ових инструкција, полицијски комесар из Тонтона ухапсио је две сумњиве особе са чехословачким пасошима на име Бенеш и Новак. После испитивања установљено је да је Новак у ствари Звонимир Поспишил, а Бенеш Ивај Рајић и да су у Француску дошли да заједно са Келеманом изврше атентат на краља Александра.

Трећи саучесник, који је имао пасош на име чехословачког грађанина Силвестера Малнија, био је Мијо Краљ. Захваћен паником, он је после атентата напустио Марсељ и отишао у Екс ан Прованс. Ту је у хотелу "Модерн" остао четири сата, затим се таксијем одвезао у Авињон да би ухватио воз за Париз, где је очекивао да ће затећи Рајића и Поспишила. Када је пре уласка у воз, полицајац почео да прегледа његов пасош, Краљ је почео да бежи и уз помоћ ноћи успео да се домогне оближње шуме. За њим је одмах организована потера и расписана потерница, на основу пасоша који је остао код полицајца. После четири дана проведена у шуми, он је изнурен глађу и уморан од сталног бежања дошао у једну крчму, на путу за Корбел. Ту је ухваћен док је поручивао јело, захваљујући потерници. Комесару Удону, који га је испитивао, призано је свој прави идентитет. Рекао је да он није Силвестер Мални, већ Мијо Краљ, хрватски држављанин.

Звонимир Поспишил, Милан Рајић и Мијо Краљ одведени су у затвор Шаве у Марсељу. Истрагу је водио истражни судија Дик де Сен Пол. На почетку истраге атентатори су открили по чијем су налогу радили. Открили су и податке о мрежи усташких диверзантско-терористичких логора у Италији и Мађарској.

Искази атентатора открили су несумњиву одговорност Анте Павелића за атентат. Истражни судија је издао службени налог за његово хапшење, којем је прикључо и налог за хапшење Еугена Кватерника. Након тога, влада Француске је од Италије затражила изручење два прва човека усташке организације: Анте Павелића и Еугена Кватерника. Мусолини је то у први мах одбио, наводећи да је то убиство из политичких побуда. Али француска влада је била упорна у изношењу непобитних чињеница о кривици Павелића и Кватерника за атентат. Стога Мусолини, да би отклонио могуће компликације у односима са Француском, хапси Павелића и Кватерника, 17. октобра 1934. године.

АНТЕ Павелић је ухапшен у Торину, где је живео под лажним именом Ђовани Суцикент. Своје хапшење је пропратио протестом: "Не чуди ме што је југословенска полиција монтирала оптужбе против мене. Оне су без основа, сматрам се увређеним и нећу одговарати ни на једно питање." Павелићево затварање у Торину, о чему су публиковани широки извештаји у циљу неутралисања реакција јавног мњења, била је најобичнија фарса. Павелић је, иначе, живео у једном хотелу близу затвора. Ускоро је торинска полиција издала саопштење. "Служба контроле странаца не сматра Анту Павелића опасним странцем. Он живи од својих прихода, бавећи се проучавањем правних наука... Павелић није пружио повод за озбиљну сумњу у погледу свог понашања." После овога Павелић је пуштен на слободу.

Еуген Кватерник је, такође, ухапшен у Торину, где је дошао из Марсеља непосредно пред атентат. У затвору је провео три месеца, а онда је пуштен на слободу. Јасно је било да су оба ова хапшења била провизорија ради, јер до изручења правих организатора атентата Павелића и Кватерника суду у Француској никада није дошло. Мусолини је то 28. новембра 1934. године категорички одбио.

Краљица Марија је, у почетку, веровала у владу Француске и француско правосуђе да ће на суд извести главне виновнике злочина Павелића и Кватерника. Међутим, кад је схватила да од тога неће бити ништа, ангажује Пола Бонкура, адвоката и бившег премијера Француске и покреће приватну тужбу, али је, видећемо то касније, од ње морала да одустане под притиском француске владе. Французи нису желели јавно компромитовање Мусолинија са којим су, у то време, интензивно преговарали о успостављању пријатељских односа и продужење веза између Француске и Италије.

Полицијска и судска истрага о атентату у Марсељу окончана је новембра 1934. године, а онда је доказни материјал предат суду у Екс ан Провансу који је био надлежан за суђење атентаторима.

АТЕНТАТОРИ НА КЛУПИ
ПРЕД суд у Екс ан Провансу су изведени само Краљ, Поспишил и Рајић, а на основу оптужнице коју је против њих подигао државни тужилац. Оптужница их је теретила за саучесништво у убиству краља Александра, министра Бартуа, једног полицајца и троје грађана. Поред овога оптужница је садржавала још три кривична дела: покушај атентата, поседовање лажних исправа и припадништво илегалној терористичкој организацији.

У току истраге су доказана сва четири кривична дела за које су Краљ, Поспишил и Рајић оптужени. Доказано је да су сва тројица оптужених учествовала у самом атентату, јер су "у моменту Кериновог скакања на папучицу кола и пуцња на краља и министра, они сами пуцали у правцу аутомобила".
(НАСТАВЛЈА СЕ)