Пише: Павле ЛЈумовић

ДРУГА група терориста, предвођена Херенчићем, која је у случају да прва не успе требало то да уради сутрадан у катедрали, после сукоба са полицијом и губљења контакта са Оребом прешла је у Мађарску.

Избор Ореба, "најбољег усташе", да убије краља у Загребу, показивао је да то није освета некадашњих прогоњених затвореника, већ покушај убиства којим смишљено управља добро организована злочиначка група, подстицана, врло вероватно, од неких великих сила које су је штитиле и несумњиво новчано јој помагале. Шаљући Ореба у Загреб, пише Клод Елан, Павелић му је казао: "Учинити то што ти се каже; не бој се ничег и врати нам се жив и здрав, па ћеш добити 500.000 динара; био си обичан никоговић целог живота а после овога моћи ћеш да живиш како хоћеш и где хоћеш."

Брижљива полицијска истрага коју су предузели југословенски истражни органи, након хапшења Ореба, Погорелеца и Беговића, довела је до узнемирујућих открића, да је у питању спремање тајног рата против Југославије, рата чији би главни циљ био убиство краља, које може да повуче за собом распад Краљевине и да задовољи све непријатеље југословенског јединства. Краљу су саветовали, после овога, да поведе кампању која би демаскирала руку која усмерава оружје, онога ко наоружава ту руку, ко зна за злочиначке намере, а не спречава их нити на њих указује.

Александар је то одбио више забринут да не поквари шансе за смирење у Европи, него из бриге за своју личну сигурност. Пристао је само на то да се савезничким и пријатељским земљама, као и Секретаријату Друштва народа, преда исцрпна документација која би им отворила очи у вези са ратном који му је објављен и који преко њега прети и Југославији, а са њом и њеним савезницима и миру у свету.

У ТОКУ истражног поступка, утврђено је да су оптужени припадали усташкој терористичкој органиазцији, да су припремали атентат на краља и да су новац добили од Мусолинијеве тајне службе. Ореб је био обдарен чудесним памћењем, фрустриране природе, али смеле. Он је испричао без околишања и до најмањих детаља све признао, без икаквих противречности какве се најчешће откривају у признањима добијеним под полицијским "изнуђивањем".

Сасвим је другачији Беговић, другооптужени. То је млад човек, стар двадесетак година, тип огорченог студента, опасан производ интелектуалне средине. Све је порицао, покушавајући на тај начин да се одбрани.

Трећеоптужени Погорелец је био, како је изјавио, само случајни саучесник. Онога дана који је био одређен за извршење атентата тек је положио заклетву: пред свећама, бомбом и револвером.

На процесу пред Судом за заштиту државе, марта 1934. године Ореб је осуђен на казну смрти, а остала двојица на временске казне.

Неуспех атентата у Загребу није поколебао Анту Павелића да припрема нови. Али на основу досадашњих искустава он закључује да је ангажовање усташа из земље веома ризично, а даљи неуспех би резултирао губитком позиција које усташе уживају у Италији и Мађарској. С тога приступа тактици припремања атентата много детаљније и са ангажовањем терориста који нису припадали усташкој организацији.

Када су у штампи објављене вести о предстојећим посетама краља Александра Софији и Паризу, усташки Комитет у Болоњи је започео грозничаве припреме поновног атентата на краља.

Крајем августа 1934. године, на позив Павелића, вођа ВМРО Иван (Ванчо) Михајлов је допутовао у Рим како би се договорили о месту, дану и часу извршења атентата. Разговори су вођени у хотелу "Континентал" у којем је већина терористичких организација са Балкана одржавала своје састанке. Разговору између Павелића и Михајлова присуствовао је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти. Говорило се о могућности атентата у Софији, чему се Михајлов успротивио, јер се плашио да би могао бити убијен и краљ Борис, као и да би атентат у Софији могао довести до рата против Бугарске. Одлучено је да то буде Француска, рачунајући и на то да међународни потреси на које су терористи рачунали много би били већи ако се атентат изврши у Марсељу или у Паризу него у Софији.

ВЕЋ је тада до последњег детаља био познат званични програм краљевог боравка у Француској. Павелић и Михајлов су се договорили да припреме више група ради извођења атентата. Прва група је требало да покуша да изврши атентат одмах по краљевом доласку у Марсељ. За случај да она не обави задатак, друга је требало да покуша убиство бомбом у погодном тренутку. Трећа група је била припремљена за деловање у Паризу. У случају да ниједна од три групе не успе да убије краља, била је припремљена и четврта група за деловање у Енглеској коју је краљ, после званичног боравка у Француској, намеравао посетити, инкогнито, како би се сусрео са својим сином, крунским принцом Петром, који је похађао коледж у Сасексу.

Своју одлуку Павелић је пропратио снажном пропагандом у емигрантској штампи, нападајући краља и његову политику према Хрватима. Регрутује велики број људи и упућује их у логоре који су већ постојали, а оснива и нове где год је то било могуће. Вођа усташа издаје декларацију којом између осталог, осуђује краља Александра на смрт. Павелић декларацију шаље својим поверљивим људима у Белгији, с тим да му је врате као декларацију прихваћену од целокупног чланства Хрватског савеза. Иако није ни читана на скупштини, декларација је враћена Павелићу као тобоже усвојена од целокупног чланства Хрватског савеза и одмах објављена у листу "Независна држава Хрватска". То је био сигнал, и од тад по усташким логорима широм Европе почињу интензивне припреме за атентат.

Најинтензивније су, без сумње, оне у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижи, где усташе за извршење атентата обучава инструктор из ВМРО Черноземски. Након обимне припреме између 15 најуспешнијих терориста, чија је оданост усташком покретну претходно добро проверена, коцком су изабрана тројица атенатора. То су познати терористи Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског чије је право име Владо Георгијев Керин, Павелић је сам одабрао на предлог Ивана Михајлова.


ПРОФЕСИОНАЛНИ УБИЦА
ЧЕРНОЗЕМСКИ је у ствари био Владо (Величко) Георгијев Керин, припадник ВМРО, рођен у селу Калемсија, у родопском делу Македоније (по некима у селу Каменице у Бугарској), бугарски држављанин. Припадао је терористичкој организацији Ивана (Ванча) Михајлова и неко време био његов шофер. Познат је као терориста који је извршавао смртне казне - предавао их "черној земљи", па отуда Черноземски - над онима које је ВМРО осудио на смрт. Извршио је више атентата: утврђено је да је 1928. убио бугарског посланика Димова, а 1932. посалника Томглевског. Оба пута је био осуђен на смрт, али је помилован и тако избегао казну.
(НАСТАВЛЈА СЕ)