Пише: Павле ЛЈумовић
УОЧИ свог поласка из Београда, пише Владета Милићевић, "краљ је био нервозан; пут у Софију био га је заморио, уосталом, његово здравље није сасвим добро, требало је да се одмори или да пође на бањско лечење у неку југословенску бању, чија му вода помаже. Имао је само 49 килограма; био је преморен". Једном свом блиском рођаку, пред полазак краљ је рекао: "Волео бих да сам се већ вратио!"

У пратњи краљице, кнеза Павла и кнегиње Олге, краљ Александар је са железничке станице у Топчидеру, возом отпутовао за Косовску Митровицу. На топчидерској станици се, пре поласка, поздравио са француским отправником послова, господином Кнобелом, рекавши му да је "врло радостан што иде у Француску где има неколико пријатеља". "Не неколико, ја таквих знам најмање 42 милиона", одговорио је Кнобел.

Из Косовске Митровице краљ је наставио пут аутомобилом да би се у луци Зеленика укрцао на "Дубровник", разарач Југословенске краљевске морнарице. Краљ је желео да у отвореном аутомобилу прође кроз Црну Гору како би сваки Црногорац на путу могао да га види. Време на путу је било ужасно лоше, налети ветра и кише шибали су лица путника. Упркос томе, Александар се дивио пејзажу и с поносом говорио о њему кнезу Павлу и кнегињи Олги, којима је то било прво путовање кроз Црну Гору, док су пролазили кроз села и градове где су чекали дуги шпалири пролазак краљевог аутомобила. Кратко су се задржали у Ријеци Црнојевића. Ту су се путници пресвукли и огрејали, јер су били мокри до голе коже и промрзли од ветра и кише која их је шибала у отвореном аутомобилу. Краљ се, краће време, задржао са представницима локалне власти, којима је, на растанку, обећао да ће једном доћи у лов на дивље патке, којих на Скадарском језеру има у изобиљу.

ПУТНИЦИ су, праћени ветром и кишом, наставили пут и стигли на Цетиње, украшено ћилимовима и заставама. Зауставили су се пред краљевом родном кућом, која је сада била официрски дом. Краљ је, с узбуђењем показивао собе у кући, обнављајћи успомене из најранијег детињства. После кратког задржавања на Цетињу, стигли су у Будву, а затим у Милочер, где је краљица показала своју вилу, која је тек изграђена. Из Милочера су се одвезли до Зеленике и укрцали на разарач "Дубровник", да преноће и да се одморе пред дуг пут који им је предстојао. После вечере, иако уморан од пута, краљ је разговарао са представницима града и бродским официрима, интересујући се за метеоролошку прогнозу.

Метеоролошки извештаји су најављивали лоше време на мору. Краљ је био лош поморац, па му је кнез Павле саветовао да одустане од путовања морем и да крене возом преко Беча или Симплона. Краљ није хтео за то ни да чује, говорио је "шта би рекли сви ови бродски официри који су радосни што ме виде на броду. Кренућу сутра `Дубровником`, како је и предвиђено". Али, на инсистирање кнеза Павла и књегиње Олге, којем се и Александар придружио, краљица Марија је одустала да прати мужа, она ће путовати возом. Министру двора Антићу, који је био задужен да се брине о краљици, саопштавајући му промену одлуке да она путује возом, краљица је рекла да је "тако господар наредио", нашта је краљ Александар додао: "Антићу, јесте ли сада задовољни?".

Сутрадан, у раним јутарњим часовима, краљ је прошетао командним мостом, сусрео се са заповедником брода Павићем којем је рекао: "Овом путовању је судбина наменила улогу да крунише наше напоре у ствари мира и међународне сарадње".

ПО примеру старих капетана дуге пловидбе из Боке Которске, краљ је желио да у цркви манастира Савине упали свећу за себе и све путнике брода, да се помоли Богу да му буде на помоћи све до искрцавања. Одвезао се са краљицом, кнезом Павлом и кнегињом Олгом до манастира Савине. Путници нађоше закључану цркву. Краљ је дозивао калуђере, али нико није одговарао. Краљ повуче конапац и неуједначена звоњава, неуобичајена у тим часовима, тргла је калуђера из његових молитви.

У великој журби стари калуђер је притрчао манастирским вратима, отворио их и стао од запрепашћења кад је угледао краља и краљицу. Збунио се, стајао је као нем. Краљ се извинио што га је звоњавом узнемирио јер хоће да запали свеће у цркви за срећан пут. Калуђер је отворио цркву и Александар је запалио свеће, а потом је затражио да види жезло Светога Саве, заштитника Србије. Био је непријатно изненађен када му је калуђер рекао да то није могуће, јер је реликвија дан пре била однета и изложена на изложби у Котору.

После повратка из Савине поново су дошли на палубу "Дубровника", где су се неко време одмарали, а онда се повукли у своје кабине. После извесног времена краљ, краљица, кнез и књегиња су поново изашли на палубу брода где их је чекао заповедник Павић са свом посадом. Краљ очито добро расположен стегао је краљичину руку, загрлио кнегињу, а потом пружио руку кнезу Павлу, у знак поздрава, који му при том рече:

"До скорог виђења!"

Краљ је одговорио: "Ко зна?"

Краљица, кнез и кнегиња су потом степеницама сишли на кеј. Бродске сирене су огласиле полазак "Дубровника". Из Јадранског мора брод је кроз Отрантска врата прво упловио у Јонско, а потом у Средоземно море.

Неколико часова пошто су испловили из Зеленике, две југословенске подморнице које си испловиле два дана пре "Дубровника" и у том часу пловиле у правцу Бизерте, јавиле су изузетно лоше време и веома узбуркано море код Малте. Саветовале су заповеднику брода "Дубровник" Павићу, да користи Месински мореуз. Ноћ је била срашна, олујна, нико није могао да заспи. Сутрадан, краљ се распитивао за стање брода и посаде, је ли брод оштећен или неко страдао у олуји? На крају је упитао:

"Хоћемо ли стићи у Марсељ у предвиђено време?"

Заповедник Павић га је у то уверио. Краљ је остао на палуби и са командног моста пратио кретање брода по мору, које се најзад смирило.

КРАЛЈ ПИШЕ ГОВОР
ПОСЛЕ Рта Бонифацио, кад је требало подесити брзину и курс "Дуровника" са курсом бродова француске флоте који иду у сусрет "Дубровнику", заповедник Павић је дошао да јави краљу да ће се брод зауставити. Затекао га је за писаћим столом, писао је говор.

До сусрета са француским разарачима дошло је око подне, па је "Дубровник" у пратњи француске ескадре наставио пут за Марсељ.
(НАСТАВЛЈА СЕ)