Пише: Зорица Т. Мирковић
МА колико се разликовали у тумачењима знакова, научници су истог става у једном - човек, пре 6.000 и 7.000 година није “означавао” своју посуду, тек тако. Шта га је, међутим, навело да “маркира” своје власништво?
Академик Богдан Брукнер, познати археолог из Новог Сада, сматра да је то имало симболику и одређено значење што објашњава присуством таквих предмета са по неколико знакова на дну, са стране или при врху посуде на читавом локалитету винчанске културе.
Напомињући да су се те посуде свакодневно користиле, и преносиле из једног у друго насеље, овај стручњак нема дилему да су урезивањем, њихови власници преносили поруку. Настојећи да за собом оставе писани траг, којем сада тражимо одговор.
- Уколико се прихвати писани траг као намера, близу смо новог грча: како да те знакове подведемо под један систем, и да видимо, да ли можемо да тај систем “преведемо” и “ишчитамо” - констатује Брукнер. - Осим урезаних, пажњу побуђује и широка палета ликовних знакова и цртежа, који се такође понављају, што опет асоцира да и они носе неку поруку.
Мало је истраживача који су се упустили у авантуру ситематског и свеобухватног проучавања винчанских симбола. Понајмање су се томе посветили српски археолози и лингвисти који баштине вероватно и највећи део грађе, налаза са винчанским текстовима.
Нучницима је узбудљива и сама помисао да би сензационално откриће, као што је најстарије писмо на свету, могло да поникне из Винче. Са Балкана.
Све указује да је Винча пре 7.200 година била метропола највеће европске државе. Центар винчанске културе, најразвијеније у неолиту Европе на простору од Шварцвалда до Црног мора. О томе да је Винча била праисторијска европска престоница, сведоче величина насеља и налази вреднији и обимнији него на другим локалитетима.
Данас је село Винча, у светској археологији, познато као један од највећих и најважнијих извора података о животу у неолиту, на почетку цивилизације.
Винчански знаци нису једини показатељ цивилизације која се назире у дубокој праисторији. Научници су открили да је народ тог времена био изразито развијен и напредан. Имали су најранију металургију у Европи, најстарије руднике топљења руде, правили су длета и секире...
Били су, несумњиво, весници свега што ће наступити знатно доцније. Зато је прича о винчанској култури заправо сторија о Европи, не само у географском, већ и у цивилизацијском смислу.
Најзначајнији напредак ка упознавању винчанске цивилизације направио је Милош Васић. Први школовани српски археолог који је 1906. године започео систематска ископавања на локалитету Бело брдо у селу Винча, око 14 км низводно од Београда. Он је са прекидима у раду (у време Првог светског рата) до 1935. истражио читав један кварт насеља са археолошким слојем од близу 10 м дебљине.

СПОНЗОРСТВО
ИСТРАЖИВАНЈА коштају. Подсетимо, захваљујући новцу руског царског института у Цариграду, који је очигледно схватио значај открића, археолог Милоје Милош Васић истраживао је Винчу. Овај научник је добијао новчану помоћ и после Првог светског рата. Нашао је конкурс сер Чарлса из Бирмингема, који је желео да уложи новац у истраживања на Балкану, конкурисао и, добио паре за ископавање Винче.
(НАСТАВЛЈА СЕ)