АКО је прича албанских историчара и њихових западних ментора и подржавалаца о томе да Косово и Метохија “није центар српске државе и цркве”, него је по среди “српска мегаломанија” , “митологија” и томе слично, откуда онда на Косову и Метохији толики број српских православних цркава и манастира, и то непрекидно од 12. до 20. века? И зашто управо њих Шиптари са инферналном мржњом тако затиру и уништавају, па чак и српска гробља крај њих, и српске храстове и борове око њих? Заиста, зашто Шиптари тако бесомучно уништавају ове српске светиње (до сада 112, а има сигурно још оскрнављених и порушених, али ми Срби без оружане пратње КФОР-а не можемо до њих да дођемо) и тако с пакленом мржњом искорењују неизбрисиве трагове српске духовности и државности, српске вере и обичаја и културе, српски православни карактер ових простора?
Бес који се појављује у томе само је сведок супротнога од онога што они и њихови тутори са Запада тврде. Та адска мржња показује да они добро знају чија је ово земља, и ко је на њој вековима живео и стварао. Не само због Милошевићеве тираније, од које је, не мање од Шиптара, страдао српски народ, него ево већ више од два века Шиптари настоје да насиљем и безакоњем искорене Србе са Косова и Метохије. Поборници међународног права и људских права - хоће ли сада санкционисати и правно потврдити оно што је за последња два века бесправно и противправно ту освојено?
НЕМА НЕЗАВИСНОГ КОСОВА
ЗАШТО да Срби данас живе у енклавама и гетоима, кад могу да живе у слободним кантонима и да тако стварно учествују у власти на Косову, а не буду уцењивани да гласају, а онда српски представници бивају само покриће за шиптарску мајоризацију, тј. изговор за глумљење демократије. А најжалосније је што у тој игри учествује и међународна заједница преко својих пристрасних, или уцењених, у сваком случају неискрених према Србима, представника.
Недавни пример Немца Штајнера најбољи је доказ за то. Зашто је високи представник Штајнер тако поступао на Косову и Метохији, радећи све у корист Шиптара, намерно игноришћу Србе, српску цркву и реални српски проблем на Косову? Штајнер је недавно, одлазећи, говорио о “новој реалности” на Косову! Шта то значи? Да и је та “нова реалност” ово нечовечно, бесправно, недемократско стање, само овога пута за Србе, Роме и друге, дакле, неслобода и обесправљеност свих других житеља Косова који нису Албанци. Хоће ли њихова пристрасност и хипокризија бити и даље мерило односа и остале међународне заједнице према Србима и осталом неалбанском живљу на Косову и Метохији? Ни претходни високи представници нису били много бољи, али Штајнерово понашање је све време стварало проблеме и додатно уливало зебњу и страх за будућност Косова, његову истинску слободу за све, демократију једнаку за све, мултиетничност, мултикултуру, мултирелигиозност.
Срби, избачени из урбаних центара, лишени учешћа у основним институцијама друштва и ограничени на расцепкане руралне енклаве, не само да су лишени сваке политичке и економске моћи, него и основне људске слободе кретања и рада. Реално једини могући начин да се омогући опстанак Срба у дугорочнијем периоду јесте децентрализација покрајине, по пројекту модификоване кантонизације, тј. стварања два ентитета. По том пројекту, подручја у којима Срби живе имала би својеврсну локалну самоуправу, јаче економске, политичке и културне везе са ужом Србијом, као и јачу економску подршку од западних земаља. Посебан статус имали би велики манастири, који би били изузети из општинске јурисдицкије и били у вези са кантонима и државом матицом.
Косовскометохијски Срби заједно са својом Црквом остају и даље оштро супротстављени идеји независног Косова која би, по општем уверењу, довела до потпуног нестанка српског народа са ових историјских, духовних и културних простора. Поред свог духовног рада, посебан задатак Српске православне цркве је да константно одржава будну свест васцелог српског народа и светске јавности о значају Косова и Метохије као колевке духовности, културе и историје једног европског народа, који је у свим приликама био на страни западних демократских држава.
Шест закљуЧака
ЗАТО Српска црква и косовскометохијски Срби, они сада тамо и они прогнани који желе и чекају да се врате у своје домове и крај својих светиња, макар и једни и други били засада у рушевинама, траже од међународне заједнице и српске државе основна људска и народна, и међународна права и слободе:
1. Да се потврди став српског народа и Цркве и унесе и у нови устав државе Србије: да нико и никада нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дела територије српског народа, српске државе и српске Светосавске цркве, те да се испоштује до краја принцип неповредивости и непроменљивости државних граница, гарантованих међународно признатим правним државно-правним актима, а и Резолуцијом Савета безбедности 1244 која гарантује целовитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Косовскометохијску Свету Земљу и њене Светиње и њен страдални народ нико нема право да изда, прода или истргује за било какве положаје или интервенције.
2. Да се сместа заустави страдање и етничка дискриминација српског православног народа на Косову и Метохији, опстанак и обезбеђење оних који су на Косову и Метохији остали; њихову пуну слободу кретања и рада и сва друга права, као што су право личне својине и имовине, пуноправно, а не формално учешће у власти Косова и Метохије, своје школе, болнице, културне центре, као и међународну и домаћу државну моралну и материјалну помоћ.
3. Да се омогући повратак свих прогнаних и расељених лица, посебно 230.000 Срба, који већ четири године не могу да се врате својим домовима, и осталог неалбанског живља, на своја огњишта, без одуговлачења и разноразних изговора, и њихово пуно обезбеђење, слобода кретања и рада, и међународна и домаћа државна помоћ. Овај повратак може да почне одмах са већ обећаним и припреманим повратком Срба у села ЛЈевошу, Сигу, Брестовику и Белом Пољу у околини Пећи. Такође, да се омогући повратак свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове током и након Другог светског рата, а желе да се врате на своја огњишта.
4. Да се пронађу и ослободе сви преживели и киднаповани, и да се нађу, ископају и људски достојно сахране кости свих убијених у овим трагичним годинама.
5. Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробаља на Косову и Метохији, обезбеди чување живих манастира и цркава, који су од велике народне, општељудске и религиозно-културне вредности, као и да се Српској православној цркви омогући обнова порушених светиња и манастира, и несметан духовни и пастирски рад свештенства.
6. Да се заштити од неконтролисане приватизације земља, која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без стварне накнаде одузета Српској православној цркви после Другог светског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговарајуће компензације.
ВЕРА У БОЖЈУ ПРАВДУ
ЗА нас Србе Косово није нека имагинарна, митска прошлост, већ стварност једне историјске, хришћанске судбине која траје и која до данас, па ни данас овом најновијом трагедијом, није завршена.
Став НЈегове светости патријарха српског Павла и Св. архијерејског Синода и Сабора, изражен до сада више пута недвосмислено, показује право хришћанско лице и чисту савест, али и напаћено срце и душу хришћанског православног српског народа - за све оне који имају очи да виде и уши да чују. Писмо владике рашко-призренског Артемија, упућено на Велики петак 1999. званичницима Америке и западноевропских држава изразило је, у тешке дане бесомучног НАТО бомбардовања недужног српског народа и српског Косова, став свих Срба Косова и Метохије и осталих српских крајева.
Ми верујемо у Божју, али и у људску правду, и у добру вољу оних правих људи у међународној заједници, који желе мир и добро свим људима и народима, посебно на ветровитом и бурном Балкану, који је био и истао део слободне, демократске и културне, хришћанске Европе. Зато ми, као црква и народ хришћански и православни, нити желимо, нити позивамо да се светимо нетрпељивошћу и мржњом, него, са праведним Јовом говоримо: “Ако смо добро примили од руке Господње, зар нећемо зло примити?”
Верујемо да ће нам помоћи и људи који владају судбином малих и слабих народа и окренути се коначно правди и демократији, истини и слободи за све на Косову и Метохији. Зато опет, искрено и људски и хришћански, питамо после овог горког четворогодишњег искуства на Косову: зашто је недужни српски народ бомбардован? Ако је то било због једног тиранина, онда је српски народ до данас двоструко кажњен. Јер тиранин није бомбардовањем уништен, него се тиранија само повећала, а данас само променила извршиоце. Садашње стање Срба на Косову и Метохији двострука је освета: од Милошевића, и, нажалост, од Шиптара - у присуству НАТО и међународне заједнице оличене у УНМИК-у.
Меморандум о Косову и Метохији СПЦ завршава се питањем:
Зашто не би и Косово и Метохија, као света земља Балкана, била заједничка земља и област (словенска реч област значи и власт) Срба и Албанаца, хришћана и муслимана, двају народа, двају језика, двеју религија, двеју култура, као што је то “мутатис мутантис” - Света земља за Израиљце и Палестинце? За тај суживот и коегзистенцију залаже се Америка у Светој земљи. Зашто се не би залагала за исто и на овој Светој земљи, Бога ради, људи и народа ради, Светиња ради, правде и слободе ради?