ПРОМЕНА политичке ситуације у Србији 5. октобра 2000. године општом вољом и гневом српског народа, и одлазак са власти С. Милошевића, у први мах је дао велике наде српском народу у Покрајини, али убрзо су се сви суочили са реалношћу да држава, након десет година разградње, није у стању да ситуацију промени преко ноћи. Албанци су постали нестрпљивији, тако да је крајем 2000. и почетком 2001. године интензивирано насиље, паралелно праћено побуном у јужном делу Србије око Бујановца, Прешева и однедавно у северној Македонији (од Куманова до Тетова, где претежно живи српски живаљ). Ове побуне су активно подржаване, ако не и покретане са Косова.
У фебруару 2001. десио се низ напада на цивилне конвоје чији је задатак био да се унесе страх и несигурност у српске енклаве. Најтежи и сигурно најзлочинскији напад десио се 14. фебруара 2001. год. у селу Ливадице, између Мердара и Подујева, када су албански терористи дигли у ваздух читав један аутобус са 56 Срба у њему, који је путовао под пратњом шведског КФОР. У овој трагедији живот је изгубило одмах 11 лица, Срба, међу њима и двоје деце, да би се број мртвих попео на 14, док је близу 40 теже или лакше повређено. Нажалост, КФОР и УНМИК су одмах прикрили тај број, и говорили само о седам до осам мртвих.
Од овог напада, а нарочито након интензивирања сукоба у Прешеву и Македонији, приметно је брже мењање ставова у свету. Албанци имају мању подршку, јер постаје очигледно и за свет да уместо стварања једног демократског и толерантног друштва на Космету, у суштини влада најцрњи терор, највећи у целој историји овог дела наше земље. Недавни извештај (март 2001) међународне полиције УН, објављен у фрагментима у неким међународним гласилима, открива да Косовом влада 15 моћних кланова - банди, иза којих стоје велике породице - фисови, који воде трговину дрогом и оружјем. Из ове информације произилази да је читава албанска политичка структура, која се труди да симулира демократски изабрана тела, у ствари, само рефлексија интереса најмоћнијих шефова овог криминогеног и дубоко неморалног друштва, у коме и сами честити Албанци све мање и мање могу видети наду у бољу будућност.

КАМЕНОВАНЈЕ ПЕНЗИОНЕРА
У ТОКУ јесени и зиме 2002. и почетка 2003. десило се више оружаних напада којима су албански екстремисти желели да заплаше српско становништво и протерају га са својих огњишта. Посебно су била на удару подручја око Витине и Обилића. Истовремено, општинске власти у Дечанима у току септембра 2002. покрећу преко суда, мимо свих УНМИК-ових правила, процес којим настоје да манастиру Дечани одузму један део имања, који му је од Владе Србије враћен пре почетка сукоба, а који је одувек био манастирска земља, али незаконито конфискован 1946. Групу од педесетак српских пензионера из Осојана, коју је УНМИК уз пратњу повео у Пећ 11. 10. 2002. да приме пензије у банци, напало је преко 600 Албанаца на улицама Пећи. Аутобус је потпуно демолиран каменицама и “молотовљевим коктелима”, док су неки Срби, петнаестак њих, повређени. Недуго после овог напада, чији починиоци нису кажњени, 20. новембра албански екстремисти дигли су у ваздух цркву Св. Василија Острошког (из 1939) у ЛЈубову код Истока, и тешко оштетили нови и незавршени храм Свих Срба светитеља у Ђураковцу.
Првих месеци 2003. године, настављени су провокације и напади на Србе широм Покрајине. Под ударом су се нашли преостали Срби у општини Обилић, где су пре тога, у октобру и новембру 2002. (шест напада само у октобру) Срби били нападнути гранатама и камењем, но на срећу није било жртава. Дана 20. јануара 2003. Шиптари су бацили две гранате на кућу Славише Вукадиновића у селу Јањине Воде код Обилића. Неколико дана касније, 6. фебруара, Албанци су бацили гранату на кућу Слободана Тодоровића у Обилићу, а 10. априла је подметнут пожар у кући Павла Милића.
Албански терористи су 12. априла 2003. подметнули 40 кг снажног експлозива испод железничког моста код села Ложиште, близу Бањске, Звечан. Међутим, због грешке у детонацији, експлозија је само оштетила мост, а у нападу су настрадала оба Албанца, чланови Чекуовог “Косовског заштитног корпуса” и тзв. АНА (Албанске националне армије). Истрага полиције УНМИК показала је да је циљ напада био да се мост подигне у ваздух, када преко њега буде пролазио воз којим Срби из централних косовских енклава путују ка Лепосавићу и у правцу Београда. Након тог напада, шеф УНМИК Михаил Штајнер прогласио је тзв. АНА терористичком организацијом, чиме је директно признао постојање албанског тероризма у Покрајини.
У периоду уочи и непосредно након овогодишњих васкршњих празника, забележено је неколико нових албанских напада. На Велики петак, 25. априла, Албанци силеджије сурово су претукли Српкињу Смиљку Анђелковић (66) у њеној кући у Липљану. Смиљкин супруг ЛЈубинко нашао је своју жену, која је у време напада била сама у кући, у кухињи како лежи у локви крви и са тешким повредама лобање. Крвава је била и столица којом је старица била ударана у главу. Истрага је показала да је највероватнији мотив напада била намера да се они присиле да продају куће Албанцима, што су они упорно одбијали, желећи да остану тамо где су провели живот.

КНЈИГЕ НА СМЕТЛИШТУ
ИСТОГ дана, стигла је потресна вест из Гњилана: да су Албанци из Градске библиотеке избацили на сметлиште око 1.000 књига на српском језику. Међу њима су се нашли у контејнерима за смеће наслови Иве Андрића, НЈегоша и Десанке Максимовић. Нажалост, ово варварско дело, које подсећа на паљење књига из времена нацизма, није и једини случај ове врсте на Космету. Непосредно после завршетка рата 1999. и доласка међународне мисије КФОР и УНМИК, широм Косова и Метохије уништене су на хиљаде српских књига, које су масовно избациване из библиотека.
Само неколико дана након Васкрса, 3. маја 2003. десио се низ инцидената у селу Суви До, општина Исток. Срби Милан и Милорад Јефтић, мештани Сувог Дола, повређени су када је на њих намерно налетео албански аутобус. Само три дана касније, аутобус “Космет-превоза” који је возио српске ђаке на релацији Косовска Митровица - Суви До, каменовали су Албанци. Након протеста Срба мештана, због напада, КФОР је у намери да растера српске демонстранте у селу - бацио сузавац и том приликом је озбиљно повређена Гордана Јефтић. Истог дана, Албанци су напали таксисту Дејана Јефтића, из овог села, и нанели му повреде од којих се још опоравља у болници у северном делу Косовске Митровице.
Најновија трагедија на Космету је мучко убиство Мирковић Зорана (44) из Врбовца, професора руског језика у Витини, који је убијен 17. маја 2003. када је око 15 часова био на својој њиви изван села. У њега су пуцали са више метака у груди и главу и бацили га крај реке. На захтев Срба из Врбовца, КФОР није хтео да тражи несталог, него тек кад су се Срби окупили, потражили су га и увече нашли леш измасакриран крај реке. Већ сутрадан, у суседној Витини,Шиптари су претукли 90-годишњег Славка Стаменковића у његовој кући, везавши претходно уста његовој непокретној супрузи и затворивши је у суседну собу.

ЗЛОЧИН У ОБИЛИЋУ
ПОСЛЕ овога догодио се и страшни злочин у Обилићу: троје Срба је убијено на најбруталнији начин. Наиме, Слободан Столић (74) убијен је са женом Радмилом и сином ЛЈубинком ноћу између 3. и 4. јуна 2003. у својој кући тупим предметима по глави, како је показала обдукција. Злочин је само декларативно осуђен од УНМИК и појединих албанских руководилаца, и на томе се све завршило. Недавно, 6. јула 2003. у насељу Девет Југовића, по подне око 17 часова, запаљена је од Шиптара и потпуно изгорела кућа Небојше Стаменковића, који је успео да побегне после првог напада Шиптара и покушаја паљења, те је спасао главу.
Да и храмови СПЦ и српска гробља и даље остају мете екстремиста, показују и два најновија догађаја. У време првомајских празника ове године, Албанци су оскрнавили 11 српских гробова у селу Житиње крај Витине, из кога су Срби још у лето 1999. били принуђени да се евакуишу под заштитом америчког КФОР. Предвече, 10. маја, албански хулигани су засули камењем српску цркву Св. Николе у Приштини и поразбијали јој све прозоре. Овај напад није једини, јер је последњих месец дана било више провокација и претњи, непосредно након што је КФОР уклонио свој контролни пункт испред те цркве. И поред захтева епископа Артемија да се пункт врати, и ова црква заштити, остаје незаштићена.
Срби и њихове светиње су и даље изложени отвореном прогону и терору у међународном присуству. У време када је завршен овај преглед ситуације на Космету (10. јуни 2003) перспективе опстанка Срба су доста црне,без неких озбиљнијих промена ставова Албанаца и њихових вођа на Космету, али нажалост, и без промене ставова тзв. међународне заједнице, тј. оних који имају власт у њој. О томе да на Косову влада правни хаос, за који је одговоран УНМИК, недавно (10. јула 2003) изјавио је омбудсман за Космет Марек Новицки, у свом званичном извештају о стању људских права, које је поднео у Приштини. По његовом речима, Косово је и даље “црна рупа” Европе и света по питању људских права, а УНМИК наставља да игнорише доказе о томе.

ТРН У ОКУ
ЈОШ почетком ове године, 20. јануара 2003. Министарство образовања Косова покренуло је у албанској јавности иницијативу да се уклони незавршени православни храм Христа Спаса у центру Приштине. Епархија рашко-призренска је најоштрије протестовала због најновије кампање, којом се уништавање православних храмова покушало и законски легализовати мимо свих цивилизацијских норми. Храм Христа Спаса је већ дуже време трн у оку албанских екстремиста - тренутно је опасан бодљикавом жицом и није под сталном заштитом КФОР.
(Наставља се)