СРЕДИНОМ јула месеца 1999. осећао се нови појачани талас насиља. У ноћи између 23. и 24. јула, порушен је динамитом велики, још незавршени саборни храм Свете Тројице у Ђаковици, који је до тада више пута био скрнављен паљевинама и уношењем нечисти. По сведочењу очевидаца, Албанци у Ђаковици су целу ноћ до зоре пировали око рушевина ове сигурно налепше новије саграђене (али на старим темељима) православне цркве на Косову и Метохији. У самом граду већ није било ниједног Србина, осим поменутих шест старица у старој цркви.
У Гњилану је 24. јула срушен споменик цару Лазару, док је шест неидентификованих српских лешева пронађено у контејнерима гњиланске болнице. Још 15. јуна 1999. срушени су српски споменици крај Саборне цркве у Призрену, а ускоро и сви српски споменици широм Покрајине. Необјашњива је ова шиптарска инфернална мржња на Српску Цркву, културу, историју на Косову и Метохији. Такво понашање показују само недемократски скоројевићи, узурпатори и окупатори.

ЖИВОТ У ЕНКЛАВАМА
НАЈВЕЋА трагедија тих првих недеља свеопштег терора и насиља над Србима био је ипак масакр 14 српских сељака у селу Старо Гацко у општини Липљан, 23. јула 1999. год. по подне. Ове људе су побили Шиптари, највероватније из суседног села Стари Алаш, у предвечерњим часовима, док су жњели на својим пољима, недалеко од самог села. Овај злочин КФОР никада није успео да расветли, и то је само још више показало да је међународна заједница, са својим неодлучним ставом према албанским екстремистима, њихов пасивни саучесник у етничком чишћењу Покрајине од Срба, Рома и других неалбанских становника.
У овом периоду међу Србима блиским Цркви сазревала је свест о потреби извесног политичког организовања у циљу боље заштите становништва, будући да Милошевићев режим, преко својих преживелих структура, није готово ништа чинио за народ. У јавним медијима су чак и отворено прикриване размере српске трагедије на Косову и Метохији. Под вођством епископа Артемија, у септембру 1999. формирано је Српско национално веће Косова и Метохије као ванстраначка организација која је требало да координише рад Срба у Покрајини заједно са Црквом, као једином институцијом која је деловала у свим српским крајевима, и која је, захваљујући свом предратном раду и контактима с међународном заједницом, уживала велики морални углед и утицај.
У то време су већ деловали СНВ северног Косова и Црквено народни одбор у Гњилану, тако да је први задатак СНВ КиМ био да што пре формира одборе и у другим деловима Покрајине, који би заједно са парохијским центрима омогућавали бољу координацију, систематско прикупљање информација о страдању и јединствен наступ пред УНМИК и КФОР. Представници СНВ КиМ учествовали су од самог почетка у раду тзв. привременог административног већа КиМ да би се након одлуке о трансформацији ОВК у **Косовски заштитни корпус** повукли из овог тела у знак протеста због легализације и институционализације једне у суштини терористичке организације, која носи главну одговорност за ратно и послератно насиље над неалбанским становништвом.
Епископ Артемије, који је као духовни пастир и личност од међународног угледа преузео дужност председника СНВ КиМ, трудио се да ова организација никада не делује на страначком нивоу и да повезује свој народ са Црквом и патриотским демократским снагама у Србији, како би се омогућио опстанак и останак на вековним српским просторима у новонасталим условима.
У току јесени и зиме 1999. као и првих месеци 2000. ситуација на терену није показивала знаке икаквог побољшања. Иако је знатно смањен интензитет и број напада на Србе, то није била последица побољшања ситуације, већ просте чињенице да је готово целокупно српско становништво у Покрајини било у енклавама под војном заштитом КФОР или се већ иселило. Слободе кретања није било - Срби су практично били сасвим изоловани у својим енклавама. У таквим условима Албанци нису ни могли лако да нападају Србе иако су инциденти настављани, најчешће у случајевима попуштања опреза, пажње и то када би се поједини Срби одлучили путовати без војне пратње.

НАПАДИ НА КОНВОЈЕ
ОНО што је приметно у овом периоду јесте почетак оружаних напада и на организоване цивилне конвоје под пратњом КФОР. Напади на српски конвој код Митровице и у Пећи, као и ракетни напад на аутобус УНХЦР између Митровице и села Бање код Рудника, 2. фебруара 2002. године, кад је реакција КФОР била веома млака и неодлучна, потврдили су да се могу некажњено нападати и цивилна возила под војном пратњом и да КФОР није сасвим спреман да пуном силом одговори на ове нападе.
Реакције западних миротвораца већином би се ограничавале на евакуацију нападнутих, док су нападачи у свим случајевима некажњено напустили место напада. Каменовања цивилних српских конвоја, коришћењем албанске деце, као и напади на заостала српска возила у конвоју, постаће готово свакодневица већ од почетка 2000. године, што је у великој мери отежало путовање српских цивила из енклава до уже Србије.
Почетком 2000. године, у међународној заједници почело је да сазрева уверење да албански напади нису само последица гневне освете за насиља почињена за време рата, већ и јасна намера да се истерају сви неалбанци са Косова и Метохије. Зато је и од УНМИК и од КФОР уследио читав низ позитивних корака који су, иако видљиво нису значајно побољшали положај Срба, ипак показали да долази до промена у размишљању међународне заједнице. И надаље је највећа препрека позитивнијим променама у јавном мнењу Запада остао активни режим Слободана Милошевића, у чијој сенци су сви остали проблеми, нарочито албански, били тренутно једва приметни у свету. Ови напади ни до данас нису сасвим престали. Тако је недавно, јуна 2003. пуцано на један комби на путу за Призрен, близу Суве Реке.
У току зиме и раног пролећа 1999-2000. забележени су поновни напори Албанаца да провале у српски део Митровице, што је ефикасно спречено од стране француског КФОР. С друге стране, притисци на Србе у другим крајевима су настављени, при чему је сада све актуелнији постао бизнис око продаје српских имања за која албански куцпи ндуе мнгоо мање цене од реалне вредности. Ипак, избор између јефтино продате куће и имања и запаљене и уништене куће, навео је многе Србе да се одлуче за продају. Она је нарочито била интензивна на мешовитим подручјима, где је од рата увелико преовладавало албанско становништво, нарочито у градовима као што су Приштина, Косово Поље, Липљан, Урошевац, Гњилане, Призрен итд.

ОТМИЦА СРПСКЕ ЗЕМЛЈЕ
ТРЕБА напоменути да је УНМИК већ првих дана укинуо забрану продаје српских имања Албанцима, што је дало додатни замах овом уносном послу, који је прилично велики део српске земље и имовине за кратко време пренео у руке косовских Албанаца, али и неретко богатих купаца из Албаније и Македоније. Протести СНВ и Цркве гувернеру Кушнеру нису донели спречавање ове, практично отмице српске земље. Незаконито запоседање и присвајање српске личне и народне и црквене имовине није ни до данас заустављено.
С повратком косовских избеглица, у првим месецима после рата, у Покрајину је ушао известан број Абланаца из Албаније и Македоније (тај број се креће од 50.000 до 150.000). У међувремену је УНМИК почео са готово присилнм повратком косовских избеглица са Запада, тј. Шиптара, међу којима је било доста људи из саме Албаније, који су добијали статус ибзбеглица у западним земљама тако што су се пријављивали као **косовски Албанци избегли пред српским терором** . Тако је број албанског становништва знатно порастао у односу на предратни, иако никада није, чак ни по сведочењу међународних представника, достигнуа на Космету фамозна цифра од два милиона Албанаца, којом се тако олако оперисало у предратном периоду.
Што се тиче броја Срба, није сасвим лако било утврдити поуздане цифре. Косово и Метохију је од почетка бомбардовања 1999. до почетак 2000. године сигурно напустило око 200.000 Срба, док је по статистици УНМИК и КФОР у Покрајини остало око 100.000 Срба, од којих је половина, или нешто више од половине живело северно од Митровице, док је остатак био распоређен по централним енклавама - Поморављу, Брезовици и малим метохијским енклавама. На изричито тражење епископа Артемија и СНВ, КФОР је ипак признао да је Срба на Космету остало око 130.000 - 135.000.
Отприлике оволики број Срба је мање-више остао стабилан до почетка 2001. године. Иако је настављен постепени процес исељавања у току 2000. дошло је и до извесног броја спонтаних повратака у енклаве где се живот колико-толико нормализовао у односу на прве дане.

ИСЕЛЈАВАНЈЕ СРБА
ПОРЕД Срба, Косово и Метохију је напустио знатан број Рома, Бошњака, Горанаца и косовских Хрвата, тако да је укупан број неалбанских избеглица из Покрајине сигурно већ премашивао 300.000 лица. Без обзира на сасвим тачне цифре, које ће се врло брзо утврдити и потврдити, неоспорна је чињеница да је број неалбанских избеглица - пропорционално посматрано, имајући у виду процентуални однос становништва - у време међународног мира знатно премашио број албанских избеглица у време рата. Најтрагичнија је можда судбина Срба у селу Церница код Гњилана, где 85 срспких домова живи међу 400 шиптарских. Честим нападима Шиптара убијено је пет српс
ких породица чије су куће миниране, да би потом и црква на брду била добрим делом девастирана. Касније је ова црква, уз помоћ канадске донације, поправљена.
Наставља се