У ПРИШТИНИ је 2. јула 1999. организован сусрет српских представника на челу са владиком Артемијем са политичким представницима Албанаца. Том приликом је и потписано заједничко саопштење у коме се апелује на мир и толеранцију. Нажалост, само два сата по завршетку тог састанка, албански лидери су организовали велику прославу у Приштини при којој су рушени и тракторима по улицама вучени српски метални споменици Вука Караxића и НЈегоша, да би после тога био настављен терор над преосталим Србима у Приштини. Показаће се да су албански лидери водили и даље двоструку лицемерну политику - да пред међународним представницима упорно изигравају демократе, док с друге стране, не само да толеришу већ и активно подстичу своје сународнике у терору над Србима, Ромима, Горанцима и другим етничким заједницама на Косову и Метохији.
Иако су представници међународне заједнице настојали да ова злодела прикажу као спонтану освету Албанаца, било је све очигледније да је реч о организованим злоделима насиља које су чинили припадници УЧК, који настављају да делују као низ криминалних банди под утицајем моћних породица и фисова. Ништа се стање није поправило “демилитаризацијом” УЧК и њеним трансформисањем у тзв. косовски заштитни корпус. Ово се нарочито види у процесу уништавања српских православних цркава, од којих је већина веома стручно минирана и разрушена.

НА ПОПРИШТУ САМО ЦРКВА
МЕЂУНАРОДНА мисија не само да није ефективно заустављала ова дела насиља, већ најчешће није ни спроводила истрагу, тако да се све више добијао утисак да је Албанцима остављено на вољу да осветом и насиљем задовоље свој гнев и бес над Србима, и сведу их на мизерни број. Важан разлог ове неактивности КФОР-а и УНМИК-а била је не само неприпремљеност за овакву ситуацију на терену, већ пре свега чврста решеност да се по сваку цену избегне оружани конфликт са самим Албанцима. КФОР никада није успоставио пуну контролу над границама према Албанији и Македонији, што је омогућило цветање шверца, проституције, трговине дрогом и оружјем.
У читавој новонасталој ситуацији српски народ је деловао потпуно обезглављено, јер су државни руководиоци Милошевићеве власти међу првима напустили своје сународнике. Једина је, иако под тешким условима, заиста функционисала Црква, која је преко својих парохија и манастира окупљала народ и храбрила га да опстане у тако тешким условима. Тек у јесен 1999. приметније је извесно формално ангажовање тзв. државног комитета за Косово и Метохију у Београду, који је у времену до Милошевићевог одласка с власти, у целини одиграо врло негативну улогу у Покрајини, замајавајући народ лажним обећањима и обнављајући утицај старих политичких структура. На крају се улога тог комитета свела углавном на продају потврда о држављанству и југословенских пасоша косовским Албанцима. Тек после промене власти у Србији (5. октобра 2001.) ствара се Координациони центар Владе Србије на челу са Небојшом Човићем, који ће покренути читав низ активности у циљу какве-такве нормализације живота у српским енклавама на Косову и Метохији.
У току лета 1999. репресија над преосталим српским становништвом била је појачана, нарочито на подручју Косовског Поморавља. Убиства, киднаповања, упади у куће и претње, постали су свакодневица у Гњилану и Витини, где су преостали Срби још живели са Албанцима. Након читавог низа напада, из Витине се 19. јула 1999. иселио знатан број Срба. Тог дана су албански екстремисти бацили бомбу на Србе близу православне цркве у Витини, при чему су рањена два лица.
Истог дана, на другом крају у Метохији, јеромонах Стефан Пурић, свештенослужитељ у метоху Пећке Патријаршије у Будисавцима, са још једним Србином учитељем, отет је од албанских екстремиста римокатолика. О њиховој судбини се ни до данас ништа поуздано не зна, иако је монах Давид Перовић, који је у том периоду боравио у Пећкој Патријаршији, сазнао од неких Албанаца да је Стефан након отмице доведен у околину Истока или сам Исток, где је после мучења и малтретирања био заклан и бачен у бунар, заједно са још неким Србима. И поред свих настојања да се уђе у траг њему и осталим Србима киднапованим у овом крају, ни Епархија рашко-призренска, ни Патријаршија, до данас нису сазнале ништа.

МАНИПУЛАЦИЈА ЖРТВАМА
КАО и у другим деловима Покрајине, главни организатори
отмица и мучилишта за Србе биле су локалне вође УЧК, мада су лидери ове терористичке организације јавно порицали повезаност са злочинима. Истина, било је и случајева да је након хапшења неке Србе УЧК пушатала на слободу, нарочито уколико би се за њих заузео неки угледни Албанац. И поред свеопште хајке на Србе, било је врло племенитих примера где су поједине комшије Албанци помагали Србима, ако ништа друго, барем да безбедно побегну ван Косова.
Гледано у целини, ипак, већина Албанаца, ако не директно, индиректно је одобравала репресију. Постајало је све јасније да је по среди колективна крвна освета, по којој Срби, без обзира на пол и доб, морају да плате за почињене злочине, који су у медијима толико преувеличавани, иако објективне ексхумације и патолошка истраживања нису потврдили позитивно чак ни половину од јавно објављених наводних 10.000 албанских жртава. (До сада је на Косову и Метохији пронађено 4.500 тела и Албанаца и Срба.)
Имајући у виду да је број убијених Албанаца у неким западним медијима у току рата подизан на близу 100.000, можемо да видимо које су биле размере свеопште манипулације, која је отворила врата послератној ликвидацији више стотина Срба, Рома, Муслимана и других неалбанских становника, који нису били по вољи новим властодршцима из УЧК.
И поред свих напора које је КФОР наводно предузимао, нико од киднапованих Срба није пронађен, нити је ико поуздано могао доказати шта се све дешавало са несталим лицима. Број киднапованих Срба је убрзо крајем 1999. достигао цифру близу 1.200, укључујући и неколико стотина несталих за време рата. Истовремено је број Срба, убијених у току 2000. године, прешао хиљаду лица. Крајем 2000. године постаће познато да су у току свих ових послератних месеци КФОР и УНМИК полиција налазили неидентификоване лешеве које Албанци нису сматрали за своје, а то су очигледно била тела несталих Срба, Рома и Муслимана.
Нека од тих тела сахрањивана су на једној од парцела у Драгодану (предграђе Приштине), док је други део сакупљан у мртвачници у Ораховцу. Тек у јесен 2000.године, УНМИК је неколико пута изложио пронађену одећу (у селу Мердаре, на североисточној линији Косова), на основу које су идентификоване десетине тела несталих Срба. Остали су, будући неидентификовани, закопани на једној гробљанској парцели поред Суве Реке од стране представника УНМИК.

ЗАТИРАНЈЕ ПРАВОСЛАВНИХ ГРОБЛЈА
У ЗАПАДНОМ делу Покрајине, у Метохији, одакле су се нарочито из пећког, ђаковичког, и призренског краја иселили готово сви Срби, остале су само три енклаве: већ поменути део Ораховца и Велика Хоча код Призрена, село Гораждевац код Пећи и села Суво Грло, Бања и Црколез, источно од Истока. Треба рећи да су и у овим енклавама убијани или нестајали поједини Срби. Манастири Дечани, Пећка Патријаршија, Гориоч и Будисавци, били су под сталном заштитом снага КФОР, али се из њих могло изаћи или у њих ући само под пратњом. У осталим деловима овог дела Метохије почело је готово систематско уништавање целокупне српске имовине. У том периоду су оскрнављене или потпуно разрушене готово све српске православне цркве и гробљанске капеле на овом подручју. Нарочито забрињавајућа појава било је затирање православних гробља и њихово засипање смећем и шутом из градова, као што је то било у Белом Пољу, Сечи, Брестовику, Шаховици и другде.
Ова варварска појава се наставља до данашњег дана, тако да су многа српска гробља у Метохији постала јавна депонија смећа. Ситуација на гробљима посебно је алармантна на просторима пећког региона, где су у току 2002. године, пронађени и многобројни отворени гробови и гробнице, из којих су вађени посмртни остаци, а у неким случајевима тела покојника су потпуно нестала, као што је случај убијеног војника Велимира Шћепановића. У српском народу, али и у неким међународним круговима на Косову и Метохији, проширило се уверење да се тела мртвих Срба преносе на албанска гробља, како би се повећао број наводно убијених Албанаца.
У северним деловима Покрајине, где је живело око 60.000 Срба у општинама Зубин Поток, Митровица, Звечан и Лепосавић, укључујући и неколико мањих енклава јужно од Ибра, све се више консолидовала јасна подела између албанске и српске зоне. Захваљујући коректном понашању француског КФОР-а спречен је продор Албанаца преко Ибра у северну Митровицу и Звечан, где су се Срби све боље консолидовали и политички организовали.
Иако утицај режима из Београда никада није био слаб у тим крајевима, водећа политичка снага постало је Српско национално веће за северно Косово.

ПОРУШЕНЕ СВЕТИНЈЕ
СРПСКА православна црква до данас нема приступ многим местима и црквама где су Албанци већина, пошто КФОР избегава да да обезбеђење за потребан стручан обилазак и преглед свих цркава и светилишта. До данас знамо за 112 порушених и оскрнављених светиња. Врло су често понављане речи епископа Артемија који је говорио да чак и оне цркве које су преживеле 500 година турског ропства, нису могле да преживе годину и по међународног мира. Иако је КФОР већ од августа 1999. преузео активну заштиту неколико цркава и манастира, Албанци су користили сваки тренутак непажње или пропуста да руше светиње, јасно дајући до знања, да Србима са њима на Космету живота нема и не може да буде. Чак и у присуству КФОР-а, порушене су цркве у Помазатину, Бањској код Вучитрна и другде.
(НАСТАВЛЈА СЕ)