НА подручју Метохије, око Пећи и Дечана, преостали Срби убрзано су напуштали своје домове. Понеки сељаци Срби тих дана су налажени мртви, а велика села, као што су Бело Поље и Витомирица код Пећи потпуно су испражњена од Срба. Из Белог Поља Срби су своје куће принудно напустили и отишли у правцу Црне Горе 19. јуна након што су тројица Срба нађена заклана од Албанаца. Наредних дана Албанци су опљачкали и запалили све српске куће и спалили и руинирали стару сеоску цркву у Белом Пољу.
Већ првих дана у Пећку Патријаршију стигао је митрополит црногорско-приморски Амфилохије са својим монасима, који су у Пећки манастир примили више стотина људи, побеглих у страху пред албанским терором. Митрополит је успоставио контакт са италијанском командом КФОР-а и чинио велике напоре да се зауставе злочини над Србима. У самом граду Пећи убрзо није остало ниједног Србина, а из Пећке Патријаршије су конвојима, уз пратњу Италијана, одвођени они који су из страха тражили да оду у правцу уже Србије или Црне Горе.

УТОЧИШТЕ АЛБАНЦИМА
МИТРОПОЛИТ је са својим монасима у току прва два месеца (јуни-јули 1999) пронашао и сахранио око 30 лешева Срба, већином старих људи и жена, који су налажени широм пећке области, најчешће измасакрирани на најбруталнији начин (објављене су фотографије тих лешева). Монаси манастира Високи Дечани су одмах са италијанским снагама успоставили контакт и затражили страже око манастира. У самом градићу Дечани неколико преосталих Срба нашло је уточиште у манастиру, док је четворо лица киднаповано од стране УЧК. У читавој дечанској општини убрзо није било српског становништва, док је сва српска имовина одмах разграбљена и делом уништена. Манастир Дечани који је већ примао српске и албанске избеглице, сада је опет пружио уточиште не само Србима, већ и Ромима, од којих се око 50 душа задржало у манастиру након што су Албанци попалили њихове куће. У манастиру је боравила и једна муслиманска породица Горанаца.
Скоро сви Срби из Ђаковице напустили су домове већ првих дана. Последњи Срби окупили су се око мале парохијске цркве Успења Пресвете Богородице и у познатој Старој српској улици, где је после неколико узастопних евакуација преостало само шест српских старица које и данас живе у потпуној изолацији, под заштитом италијанског КФОР-а. Ових шест старица, предвођених учитељицом у пензији Полексијом Кастратовић, остаће запамћене као пример храбрости и хришћанске вере у овом трагичном периоду историје Метохије и Косова. Известан број српских грађана Ђаковице нестао је без трага и гласа, и по сведочанствима више очевидаца, био одведен у приватне логоре УЧК, где су неки од њих мучени и одмах погубљени.
УЧК је упала у манастир Девич 10. јуна и остала до 12. јуна, пре доласка француског КФОР-а, и тамо су за три дана опљачкали манастир, малтретирали монахиње и јеромонаха Серафима, који је тучен у олтару цркве, тако да је крварио од повређених зуба и вилице. Право је чудо божје да нико није теже повређен у том дивљању, и да манастир није сасвим порушен (као што је то био 1941. од Шиптара) мада је оштећена црква, полупане иконе (на једној су ножем исписали УЧК) и оскрнављен је гроб Св. Јоаникија Девичког. Албанци су покушали да отворе гробницу и разбили су клиновима мермерну плочу гроба.

РУШЕНЈЕ СВЕТИНЈА
ВЕРОВАТНО би девичке монахиње и отац Серафим били убијени да у последњем тренутку у помоћ није стигао свештеник Радивоје Панић са игуманијом соколичком Макаријом, који су довели са собом француске војнике, те су одмах успоставили сталну заштиту манастира. Сестре Гориоча су, неколико дана закључане у манастиру, с великим олакшањем дочекале прве италијанске војнике који су доцније са Шпанцима организовали заштиту манастира. Слично је било и са метохом Пећке Патријаршије у Будисавцима, који су најпре заштитили војници италијанског, а затим португалског контингента.
Представници Рашко-призренске и Косово-метохијске епархије, су крајем јуна 1999. уз оружану пратњу КФОР-а, обишли неке делове Косова и Метохије и могли да се на лицу места увере да је почело систематско уништавање наших светиња. Манастири Светих Врача у Зочишту и Свете Тројице у Мушутишу су били већ запаљени, да би нешто касније, у јулу месецу, и црква у манастиру Свете Тројице била минирана. На подручју Суве Реке уништена је и парохијска црква у граду, као и предивна древна црква Пресвете Богородице у селу Мушутиште (зидана кад и Грачаница, 1315. године, циглом и сигом, са предивним фрескама).
Дана 24. јуна 1999. око 3.200 Срба је организовано напустило Ораховац под заштитом КФОР-а. Поред преосталих 2.000 Срба у Ораховцу, остало је и становништво српског села Велика Хоча (око 1.000 душа). Немачки КФОР је за ове људе организовао заштиту, што је омогућило какав-такав опстанак једине преостале српске енклаве у јужном делу Метохије. Међутим, у целини гледано, КФОР је улагао исувише мало напора да одлучније заустави насиље, што је међу Србима изазвало још веће неповерење, а међу Албанцима осећај да им је дато зелено светло да се освете Србима. Доказ за то је - што није допуштено војницима руског КФОР-а да уђу у Ораховац, иако је било договорено.
У Косовској Митровици, Срби су организовано спречили улазак Албанаца у северни део града, чиме је заустављена албанска најезда према северним, чисто српским деловима Косова и Метохије. У Приштини је ситуација била све алармантнија. Свакоднева убиства, киднаповања, насилне деложације и реке српских избеглица, које су напуштале своје домове, постали су горка свакодневица главног града Покрајине. Од 40.000 Срба у Приштини убрзо је преостало само неколико стотина. Наоружани УЧК, нарочито тзв. војна полиција у црним униформама, вршили су рације у свим институцијама града, хапсећи и убијајући преостале Србе.

ТЕЖАК ОПСТАНАК
ВЕЋ првих дана је очишћен од Срба Клиничко-болнички центар у Приштини, одакле су након киднаповања угледног професора Андрије Томановића сви остали лекари Срби напустили болницу. Исто се десило и са Универзитетом. Након убиства тројице Срба на Електротехничком факултету, крајем јуна 1999. скоро сви професори су са својим породицама напустили Приштину. УЧК је, на крају, преузела и хотел “Гранд” и све српске локале у граду.
Остала су донекле стабилна српска села око Приштине, која су пружила прво уточиште бројним прогнаницима, најчешће на њиховом путу према централној Србији. Ситуација у Косову Пољу, Обилићу и Липљану била је и остала врло тешка, али Срби су како-тако опстајали. Нажалост, из ових места наставиће се постепено исељавање Срба, нарочито из Косова Поља, у коме су Албанци све више преузимали српску имовину, у почетку отмицом, а касније купованом под притиском.
У гњиланском крају, после низа напада наоружаних Албанаца, српско становништво напустило је у јуну и јулу 1999. села Жегру и Житиње. Све српске куће су након тога систематски опљачкане и запаљене, укључујући и две цркве у Жегри. У другим деловима Косовског Поморавља, Срби су се задржали по својим селима, док је број Срба у самом граду Гњилане (до сукоба их је било преко 12.000) сваким даном био све мањи. Око градске цркве у Гњилану почео је са радом Црквено-народни одбор који је редовно бележио бројне нападе и злоупотребе над Србима и настојао преко америчког КФОР-а да посредује у заустављању насиља.

МАСАКРИ
НЕДАВНО је пронађено 37 тела на једном гробљу у селу Пискоте код Ђаковице, и већи број тих тела идентификован је као Срби. Иначе, за последњих годину и по, пронађене су многе масовне гробнице - најмасовније у Сувој Реци: 150, на православном гробљу у Призрену 34, у Драгодану једна и две код Приштине: 114 идентификованих Срба који су мучени и масакрирани, како сведочи шеф Бироа за ексхумацију и идентификацију Координационог центра Србије за Космет проф. др Славиша Добричанин. Нажалост, има још доста масовних гробница на Косову и Метохији, у којој су покопани киднаповани и побијени Срби. НАТО и УНМИК то знају, али само “дозирају” откривање и ексхумацију српских лешева.

БЕЗ СПАСА
НИ трпљење ни истрајност нису спасли гњиланске Србе од терора, те су сви протерани осим преосталих 200 породица (око 700 душа). Са подручја Брезовице, у класично српској Сиринићкој Жупи српско становништво се није исељавало, него је чак и порасло пошто се тамо населило и неколико стотина Срба из призренског краја и Средске Жупе под Шаром (такође класично српске). Овај крај (Штрпце и Брезовица) је, поред севера Покрајине, између Митровице и Лепосавића, остао уједно и најмирније подручје на Косову и Метохији.
(НАСТАВЛЈА СЕ)