СУКОБ НАТО савеза и СРЈ започео је масовним бомбардовањем СРЈ 24. марта 1999. и трајао је пуних 78 дана, а завршен је 10. јуна исте године потписивањем од НАТО диктираног војнотехничког споразума у Куманову. Бомбардовањем СРЈ, почела је нова фаза конфликта на Космету. У овом периоду су снаге безбедности СРЈ кренуле у “коначни обрачун” с албанским побуњеницима. Иако је један део Албанаца самовољно напустио Покрајину у страху од репресалија, а и подстицан од западних пријатеља и савезника да би се створио што негативнији утисак о “хуманитарној катастрофи”, добар део Албанаца - око 700.000 избеглица је напустило Покрајину, по статистикама УНХЦР, до јуна 1999. године истеран је од државне полиције и војске.
Ову акцију пратило је и насиље, убиства, пљачке и уништавање албанске имовине. Црква је преко својих парохијских свештеника чинила све што је могла да то спречи, позивајући све на цивилизовано и достојанствено понашање. У току Великог поста 1999. епископ Косова и Метохије Артемије издао је Јавно саопштење, упућено свим парохијама и манастирима, којим је позвао народ на уздржање и покајање и најоштрије осудио дела пљачки и насиља. Неки наши манастири, као што су Дечани, организовали су хуманитарну помоћ за албанске страдалнике, као што су то чинили у претходном периоду и за Србе избегле испред УЧК. У току зиме 1998/99. манастир Дечани је, са православном међународном хуманитарном организацијом ИОСС из САД, организовано делио помоћ свим унесрећеним дечанског краја, понајвише самим Албанцима.

МОНАШТВО ЗА ПРИМЕР
СЛИЧНЕ активности организовале су и остале парохије широм Косовско-метохијске епархије, посебно за пострадале Србе и српске избеглице из Крајине, насељене у Покрајини. У време највећег страдања, манастир Високи Дечани примио је око 200 албанских жена и деце из Дечана, чији су живот били у опасности због ратних збивања.
Када је Влада из Београда коначно прихватила план међународне заједнице о размештању КФОР-а, и повлачења снага ВЈ и МУП, потписивањем тзв. војнотехничког споразума у Куманову, међу српским народом у Покрајини завладале су права пометња и паника. У току неколико дана повлачења југословенске војске, заједно са снагама безбедности, Космет је напустио и знатан број наших људи, по свему судећи у првом таласу близу 30.000. То се догодило при долажењу КФОР-а и повратку Албанаца. Свештенство и монаштво су апеловали на народ да остане у својим домовима где год је то могуће, и давало је несебичан пример остајући на својим парохијама и у својим манастирима.
У нашим манастирима остало је целокупно монаштво, док је преко радио-везе одржавана непосредна веза са епархијом у Призрену. У периоду непосредно пред долазак КФОР-а, треба споменути врло негативно понашање неких представника дотадашњих режимских структура, који су први побегли из својих кућа са камионима пуним робе, неретко опљачкане од Албанаца, а неки од њих су активно пропагирали да Срби треба да оду са Косова и Метохије, док се на државним медијима од фанфара “победе” (!) једва чуо глас о све већим таласима избеглица из наше јужне покрајине. За Србе на Космету постало је све јасније да је реч о капитулацији и страшном поразу за који ће наредних месеци крваву цену плаћати Срби, који су одлучили да остану у својим домовима.
Снаге КФОР-а почеле су да улазе на подручје Покрајине од 10. јуна из правца Скопља и албанског града Кукеша, недалеко од Призрена. Док су јединице КФОР-а бирале погодне локације за изградњу својих база, Покрајином се, нарочито у већим градовима, ширио талас незапамћених злочина, пљачки, убистава и отмица, чије су жртве били преостали Срби, Роми, Горанци и муслимани - Бошњаци. Већ 12. јуна, петорица Срба су киднапована на улицама Приштине, док су пристизале вести о терору над Ромима.

МАНАСТИРИ У ПЛАМЕНУ
СРПСКО становништво села Зочишта близу Ораховца избегло је из села 14. јуна, док су њихове куће, као и манастир Светих врача Кузме и Дамјана (14. век), наредних дана запалили албански екстремисти и УЧК. Манастирска црква ће нешто касније бити потпуно минирана. Претходног дана, опљачкан је, запаљен и миниран манастир Свете Тројице у Мушутишту (14. век). Сестринство манастира је једва спасло живу главу.
Истог дана, немачке снаге КФОР ушле су у Призрен. На улицама Призрена 16.јуна 1999. киднапован је монах Харитон Лукић, из манастира Св. Архангела крај Призрена, кога су наоружани припадници тзв. војне полиције УЧК пресрели и одвели у непознатом правцу. Након више од годину дана, његово тело нађено је близу Призрена, измасакрирано, без главе, са траговима свирепог мучења. Отац Харитон је, по благослову епископа Артемија, тек био евакуисао монахиње манастира Св. Тројице код Суве Реке (14. век), а евакуисани су и монаси манастира Св. Архангела код Призрена, који су привремено уточиште, заједно са прогнаним монасима из Зочишта, нашли у Грачаници.
Епископ рашко-призенски и косово-метохијски већ првих дана успоставио је контакт са немачким војним властима у Призрену, апелујући на њих да заштите преостале Србе, али они то нису учинили, него су тек 15. јуна у 23.00 часова заштитили само опкољени Саборни храм и епископију, око које је шиптарска руља већ била срушила све споменике. Било је сасвим јасно да талас систематских одмазди и терора од стране Албанаца КФОР није могао, а изгледа ни желео, да заустави. Једино што је било преостало, јесте евакуација остатака српског становништва Призрена, што је учињено захваљујући епископу захумско-херцеговачком Атанасију, који је са пет аутобуса из Врања стигао у Призрен да помогне, и заједно са владиком Артемијем извео из града у правцу Грачанице неколико стотина Срба (у пет аутобуса за њима је кренуло и око 40 породичних возила).
У Богословији у Прирзену је под немачком стражом остало око 200 Срба, Рома и муслимана, као и неколико Албанаца којима су због дружења са Србима њихови сународници претили убиством. О њима је бринуо један наш свештеник. Други свештеник у Призрену остао је у војском НАТО чуваној епископији. И до данас је епископски двор и Саборна црква у Призрену под јаком оклопном стражом немачког КФОР-а.

РЕКЕ ИЗБЕГЛИЦА
СВАКОДНЕВНО су стизале вести о отмицама и појединачним убиствима Срба, и то из свих крајева Покрајине. Треба само погледати недељне и месечне извештаје свештеника и црквено-народних одбора као што су извештаји из Гњилана, Витине, Липљана, Урошевца, Призрена, Ораховца и Пећи, па видети какви су све свакодневне злочине Шиптари вршили над Србима, њиховим домовима, имовином, црквама и уопште над свим што је српско. Сечени су и паљени, чак, и српски столетни храстови и вишевековни борови крај цркава и манастира, као што је било у Петрићу код Пећи, Неродимљу код Урошевца, у манастиру Бинчу. За кратко време, било је већ уништено 50 цркава и манастира и још више гробља, а опљачканих, запаљених и минираних српских домова и зграда, тачан број се ни до данас не зна.
Једноставно речено, Албанци су кренули у систематско затирање свега српског, свих трагова српског бића и бивствовања на Косову и Метохији. Ништа нису помогли чести усмени и писмени апели, протести, извештаји, молбе и преклињања, које су упућивали команди НАТО и међународној заједници епископ Артемије, а уз њега и патријарх српски, и митрополит црногорско-приморски, и епископ-херцеговачки, који су често боравили на Космету.
У Ораховцу је само између 14. и 16. јуна око 600 Срба из разних делова града побегло у српску четврт око цркве, где се народ организовао спреман да се, у случају потребе, одупре Албанцима, који су одузимали српску имовину и палили српске куће. Ово, међутим, није имало много успеха, јер је у Ораховцу, од преко 6.000 Срба, ускоро остало једва 2.000. Ситуација је из дана у дан била све тежа и у другим деловима покрајине. Тако је 17. јуна око 5.000 Срба напустило Урошевац и околину, уз оружану пратњу КФОР. Око 500 Срба још је било остало на железничкој станици, одакле су тешком муком евакуисани 18. јуна. По извештајима УНХЦР, истовремено су хиљаде Албанца улазиле са свих страна у Покрајину.
Само за пет дана у Покрајину је ушло око 50.000 људи, док је по извештају Међународног црвеног крста укупно 50.000 - 60.000 Срба напустило Косово и Метохију. Ситуација је постајала све тежа у гњиланској области где је првих дана забележено неколико напада, убистава и киднаповања Срба, мада у Гњилану и читавом косовском Поморављу није пре тога било прогона Албанаца, нити пљачке и рушења њихових кућа.

ПОГРЕШНА ПРОЦЕНА
НАКОН бруталне реакције полиције у селу Преказ код Србице, фебруара 1999. године, кад је поред неколико познатих албанских екстремиста предвођених Адемом Јашаријем убијено и неколико цивила (жена и деце) из његове шире породице, Милошевић је мислио да су Албанци довољно заплашени да наставе са даљом побуном. Ефекат је био сасвим сурпотан. Устанак се само за неколико месеци као пламен проширио целом Дреницом и Метохијском долином, нарочито у залеђу државне границе према Албанији и брдском подручју Малишева. Већ месецима пре тога огромне количине наоружања биле су донесене из Албаније и већ је била формирана читава стратегија побуне. Локални албански фисови, са члановима обученим за терористичке активности и герилску борбу у посебним камповима у Албанији и у Европи, организују прве јединице тзв. УЧК, која је само у периоду фебруар-мај 1998. године са око 200 активних чланова порасла на неколико хиљада наоружаних људи.

ИСПРАЖНЈЕНИ ГРАДОВИ
СВЕ молбе и сва апеловања нису дали никакве разултате, јер су злочини настављени и умножавани: убиства, киднаповања, пљачке, паљења, прогони Срба из свих јавних установа - болница, домова здравља, школа, пошта, фабрика, радних места... Нико од киднапованих Срба од тада до данас није пронађен, нико од протераних није враћен у свој дом, или на своје радно место, нико од злочинаца није ухваћен, а и кад је касније понеки албански терориста ухваћен, бивао је брзо ослобађан, наводно због “недостатка доказа”.
Утисак је био очигледан: да су одговорни у НАТО и другим међународним форумима једноставно препустили Шиптарима да изврше своју освету, а и да протерају што више Срба да би се тако дошло до “етнички чистог Косова”, тј. до смањеног броја српског и другог неалбанског становништва, те се тако прејудицирало будуће “решење” косовског питања у смеру апсолутно преовладавања и мајоризације Албанаца. У све присуство НАТО и УНМИК-а испражњени су од Срба градови: Призрен, Пећ, Клина, Урошевац, Гњилане, Витина, скоро цела Метохија и многа дотада мешовита насеља на Космету.
(Наставља се)