СРБИ су постепено али систематски прогоњени са Косова и Метохије нарочито од 1965. године, те је тако од 1966. до 1971. протерано са Косова и Метохије око 35.000 Срба. Од после рата, па до 1961. равно 338 косовско-метохијских насеља етнички је очишћено од Срба. Прогон се следећих година још појачао, те је тако од 1971. до 1982. протерано 220.000 Срба, док је од 1961. до 1981. равно 606 косовско-метохијских насеља остало без Српског живља.
Примера ради, наводимо да је Подујево после рата имало 90 одсто Српског становништва, да би у последњој деценији Срба скоро сасвим нестало, а данас су под КФОР-ом и УНМИК-ом остале свега три старице, од којих је једна недавно умрла! Други пример: село Ајвалија, између Приштине и Грачанице, имало је 1961. године 513 Срба, 597 Шиптара и 82 Цигана, а већ 1988. Ајвалија има више од 5.000 Шиптара и само десетак српских породица, да би сада под КФОР-ом и УНМИК-ом то село остало без последњег и Србина и Циганина.
Познате велике шиптарске демонстрације 1968. године (када су већ тада тражили **Косова репубљик**) и 1981. године, имале су за последице све веће и чешће прогоне српског становништва, и све бруталније насртаје на српске цркве, манастире и гробља, све безобзирније пљачкање српске имовине и систематско затирање свега што има српски карактер и обележје. Карактеристично је да је 1981. године, пре 26-мартовиских и затим тродневних првоаприлских демонстрација шиптарских студената у Приштини (наводно због **незадовољства храном у студентској мензи**, како су тада говорили комунисти), и одмах уз њих и са њима већих демонстрација шиптарских маса свуда по Косову и Метохији, претходно је 16. марта 1981. ноћу, тачно у Недељу Православља, запаљена од шиптарских паликућа Пећка Патријаршија (велики двоспратни манастирски конак, дуг 60 метара, у коме је било 30 сестара монахиња и још гостију са стране, клирика и лаика), а тадашња коминистичка власт из Приштине и Београда прикривала је тај злочин пуну годину
дана.

ИЗЈАВА ПРЕД АМЕРИЧКИМ КОНГРЕСОМ
ПОСЛЕ овог злочина, упућен је властима Југославије и светској јавности АПЕЛ за заштиту српског живља и његових светиња на Космету, потписан од 21 свештеника и свештеномонаха, као представника српског свештенства и монаха из свих крајева Српске Патријаршије и наравно са Косова и Метохије, у којем је ретко искрен и честит, хришћански начин, изнет српски црквено-народни проблем Косова и Метохије. Из тог Апела, наводимо само завршне речи: **Бог нам је сведок и савест наша: ми Албанцима никакво зло не желимо, него само желимо да наш народ и наше Светиње на Косову очувамо, ради себе и ради њих... Арбанаском народу желимо свако добро, нека нам Бог то зна.**
Међутим, тадашње власти не само да су се оглушиле о наш апел, него су због њега неке Србе и прогањали, јер су само због поседовања и ширења овог Апела неки Срби на Косову и Метохији били убијани и затварани. Високи комунистички функционери из Београда, а и из Сарајева, Загреба и Новог Сада, јавно су напали његове потписнике и Српску православну цркву, што се **меса у политику**. А та политика на Космету је била антисрпска и проалбанска, те се зато Шиптари и не жале на титоистичку власт, период комунизма на Косову и Метохији, од којег су Срби највише страдали.
Делегација Српске Православне Цркве, на челу са тадашњим епископом са Косова и Метохије г. Павлом, садашњим патријархом српским, сведочила је 24. априла 1990. године пред Америчким Конгресом, где су били двоструко бројнији представници косовских Албанаца на челу са г. И. Руговом, и тај стејтмент је објављен на енглеском и српском језику, из којег се може видети истински хришћански и демократски став наше Цркве према косовском проблему. У тој изјави пред Америчким Конгресом, и уопште тих година, пред светском јавношћу, Српска Црква је и те како критиковала Милошевића и његов недемократски режим. Спомињемо само Меморандум Св. Архијерејског Сабора с његовог заседања од 14. до 27. маја 1992. који је тада поздравила европска јавност због свог хришћанског и демократског става.

НАЈПРЕЧА СЛОБОДА НАРОДА
НАВОДИМО само две реченице из тог Меморандума: **Православна Црква Српска и српски народ никада нису били присталице безбожног комунизма нити било какве тоталитарне идеологије... Српска Црква се отворено ограђује и дистанцира од ове и овакве власти и њених носилаца. Подсећамо све на власти, посебно у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа, и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце... Такође, апелујемо на све власти у Србији и све чиниоце у Европи и свету, да се поштују права и дужности свих који живе на Косову и Метохији, али и да се не намећу решења под притисцима са било које стране, него да се истински подржи хумани и праведни демократски поредак, који ће дати заштиту свим људима и народима на том простору, који је, због свог духовног, националног и културног значаја, за српски народ оно што је Јерусалим за Јевреје.**
Милошевићев неокомунистички и недемократски режим, уместо да стварно државно-правно решава и реши косовски проблем, својим у суштини једнопартијским манипулацијама српском народном несрећом **од Косова до Јадовна**, само је линијом обратног дејства и својом корпумпираношћу омогућио Шиптарима да својим потплачивањем и лобирањем (средствима добијеним од нарко-мафија и ко зна још од кога) интернационализују своју пропаганду о наводној **угриожености** од **великосрпског хегемонизма** (пропагандна парола коју је први избацио и све време користио комунистички тоталитарни, изразито антисрпски систем) па су га затим прихватили сви србомрсци из ближег и даљег окружења, па и многи Евро-Американци.

СМРТОНОСНО КЛУПКО ТЕРОРА
КАДА су Шиптари почели да се наоружавају, а у трговини оружјем учествовале су и режимске мафије, онда је Милосевић својом комунистичком осионошћу и претенциозном неспоспобношћу само повећавао шиптарско безакоње, а постојећој србомржњи неких људи на Западу придодавао погодније изговоре за наметање својих неоколонијалистичких експанзија, и наметање **милом или силом** сопствених интереса на Балкану. Тако је Милошевић и његов режим, од пар стотина шиптарских наоружаних **учекаоваца** створио целу оружану герилу од десетине хиљада наоружаних и фанатизованих Шиптара, међу којима је било не мало ноторних терориста, уз помоћ свакако и америчког дипломате Ричарда Холбрука, са којим је Милошевић данима и недељама - октобра 1988. године, једино он **разговарао и преговарао**, а нико не зна ни шта је, ни како је, ни колико је говорио и договорио јер никада никоме о томе није известаје подносио (као што је било и при његовим тајним разговорима са Фрањом Туђманом).
Тек од тог фамозног **договора** Милошевић - Холбрук, октобра 1988. када је држава Србија макар и као неокомунистичка република потпуно развлашћена на Косову и Метохији, против чега су одмах реаговали Срби са Космета и са њима. то јест још пре њих, Српска епархија рашко-призренска - али их нико није слушао ни послушао - поцело је да се одмотава двосмерно смртоносно клупко терора и антитерора по Косову равном, које се завршило НАТО бомбардовањем по несрећним, двоструко унесрећеним Србима Косова и Метохије, и тријумфом УЧК над српском националним и духовним бићем и животом, градовима и селима, црквама и манастирима Косова и Метохије.
И док Милошевић и његов режим после кумановске капитулације (10. јуна 1999.) и у историји српства небивале свеопште бежаније са Поља Косова, бестидно слави **победу** над НАТО агресором, дотле НАТО и УЧК по Космету славе своје **победе** над 200.000 прогнаних Срба, преко 1.000 убијених, закланих и масакрираних, и још и више киднапованих Срба на 110 и више спаљених, порушених и минираних српских православних светиња од Средњег до 20. века над испразњеном скоро читавом Метохијом, и свим градовима у њој, и над више од пола од Срба испражњеног Косова.
Ако су и Милошевић и НАТО **победници** на Косову, онда су или обоје збиља људски поразени пред Богом и божјом и људском правдом, али је та, по дрскости нечувена у историји лаж, само још једна, ако не и последња постмодернистичка **новосветскопоретска** фарса над тужном и трагичном историјом Распетог Српског Косова.

МЕМОРАНДУМ
МЕМОРАНДУМ Српске православне цркве о Косову и Метохији**, који је издао Свети архијерејски синод Српске православне цркве, може се по цени од 350 динара купити у Патријаршији СПЦ у Београду и у њеним продавницама у другим местима СЦГ.
Наставља се