**Наше Свето мученичко Косово и Метохија, то је наш Свети Јерусалим, које је душа наше душе, које је наш образ, које је корен нашег бића, које је наша судбина, без којег ми престајемо да будемо оно што јесмо, јер смо ми на Косову и Метохији постали зрео историјски народ и, кроз уста Св. Великомученика Косовског Лазара, определили се једном за свагда за Царствоо Небеско**
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије


ЦРКВА Христова у Српском народу, која дели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање, показује се и данас као најпоузданији сведок његових искушења, која су погубнија сада можда но икада. Та искушења су највећа и најтрагичнија на Косову и Метохији, тој Светој Земљи Српског народа. Оно што је Јерусалим за Јеврејски народ, то је Косово за Српски народ, а Косово, као и Јерусалим, није само географија, ни демографија. То је питање идентитета: народног, духовног, културног, хришћанског и људског, то јест за нас православне хришћане - Богочовечанског.
Овим речима почиње једна сасвим посебна књига под називом **Меморандум о Косову и Метохији**, писана и штампана у Српској православној цркви, не само као сведочанство трагичним збивањима у јужној српској покрајини, већ и као опомена. Реч је о званичном документу Српске цркве који аналитички и критички говори о страдању Срба и српских светиња, односу света (и нас самих) према питању Космета и о томе у чему се грешило.
Меморандум је штампан одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, а делове из њега, с дозволом Синода **Новости** објављују ексклузивно:

АПЕЛИ БЕЗ ОДЈЕКА
**СРПСКА православна црква у овом моменту дубоко је забринута за судбину Косова и Метохије и свих људских бића која тамо живе, и свих Светиња које тамо постоје. Овај Меморандум је, стога, и непристрасно подсећање, по већ који пут на пуну истину и правду о Косову и Метохији у прошлости и садашњости, а ради заједничке будућности свих на Косову. О томе смо говорили и писали много пута, зато што предстоји и питање **решавање статуса Косова**. Западно-евроамеричко **робусно** уплитање у драму Косова и Метохије, које још увек траје, при чему интервенција не само да није дала никакве битне резултате, него ионако тешко стање још више погоршава, прети да се заврши небивалом трагедијом, за Српски народ и његову Цркву на Космету.
И поред све данашње трагедије Српског Косова и Метохије, за коју су криви нацисти и фашисти, српски комунисти и неокомунисти, шиптарски неофашисти и извесни западни неоколонијалисти, о нама и нашем српском православном Косову и Метохији још увек недвосмислено и најпотпуније сведоче наше свете задужбине - Цркве и Манастири Косова и Метохије, који се на том простору налазе у непрекидном континуитету од 12. до 20. века. Зато је мирне савести могао рећи Српски Патријарх господин Павле евроамеричким политичарима и НАТО генералима на Косову, по њиховом доласку у ову српску Покрајину, 18. јуна 1999. године у Грачаници: **Ми, Срби смо овде оно што представљају наше Светиње.**
Ово је Патријарх поновио више пута током страшног лета 1999. године, када је инфернална мржња шиптарских хорди кренула у паљење и рушење косовско-метохијских Светиња (до сада су спалили, порушили, оскрнавили и демолирали 112 цркава и манастира, колико смо могли да проверимо, а има их сигурно још, али не можемо да их посетимо, видимо и снимимо, јер Србима на Космету није слободно и безбедно кретање, а КФОР није често вољан да да пратњу).
С правом је рекао Сватјејши Патријарх Руски г. Алексеј ове тачне речи о Косову и Метохији: **За православне Србе Косово није само географски појам и објекат на карти, него - Светиња отачка; земља са по њој расутим древним храмовима и манастирима православним, који имају непролазно духовно и културно значење.** Слична писма протеста против неправде и варварства на Косову, апеле за мир, правду и слободу за све, и такође подршку страдалном Српском народу упућивали су и остали Православни Патријарси: Цариградски, Александријски, Архиепископ Атински. И они су сведочили да је Косово за Српски народ заиста оно што је Јерусалим за Јеврејски народ, а то је недавно поновио и потврдио и јеврејски рабин за Србију и Црну Гору у Београду господин Исак Асиел.

ДЕЛО ВАРВАРА
АКО су Срби **склони митоманији**, како нас злобно карактеришу неки западни суви рационалисти, а и неки међу Србима некритички епигрони, и ако је српски **мит о Косову** настао само зато да би био стављен **у функцију** не знам којег и како све називаног српског **национализма**... како се може таквом митоманијом објаснити факат да на тако малом простору какав је Косово и Метохија, географских размера једва стотону километара унакрст, Српски Православни народ и његова Црква имају 1.300, и словима хиљаду триста цркава и манастира од 12. до 20. века, подизаних и обнављаних у континуитету пуних осам векова, било у слбоди или ропству, било у слављу или патњи, у вишевековном страдању непризнатом од хришћанске Европе, почев од петовековног турског, до недавног полувековног комунистичког и овог најновијег крајвековног и крајмиленијумског шиптарског натовског страданија. Међу тим црквама и манастирима има, у градовима и изван њих, неколико десетина импозантних по својој величини, лепоти своје архитектуре, и ремек-делима свога живописа каквих је мало у Европи и свету (Пећ, Дечани, Грачаница, ЛЈевишка, Св. Арханђела, Црколез, Будисавци...)
Ове многобројне црквено-народне Светиње на српском Косову и Метохији нису ни **митологија**, ни **митоманија**, него сведочанство стеченог и вековима трајућег идентитета једног часног хришћанског народа, обдареног и стваралачки, и материјално и духовно, културно и цивилизацијски историјског народа Божјег, који није од јуче, али који је јуче и данас понижен од нацифашиста, комуниста и извесних људи из кругова Европе и Америке, као никада до сада у својој тешкој, али славној историји.
Треба ли да додамо и посебно нагласимо: да све ове Божје и народне Светиње на Косову и Метохији, заједно са својим костима и светим моштима, са својим живим народом око њих и у њима, нити су биле, нити су данас било против кога. Зато их као такве могу рушити и палити само варвари и нељуди; а нажалост, руше их и пале терористи пред лицем целе културне Европе и света, и то на крају друге и почетку треће Хиљадугодишњице Хришћанске цивилизације! Малобројни протести који се чују, и то ретко од најпозванијих, као што је нпр. УНЕСКО, често су само формалне, деклараторске природе и не дају никакве резултате. Јер до сада, ево за четири године пуне власти Међународне заједнице на Косову и Метохији, ниједан шиптарски терориста, убица и паликућа, није ухваћен, ни суђен, ни осуђен!

РУШЕНЈЕ СВЕТИНЈА
ДАНАШНЈИ Шиптари, са изданог и проданог од дедињских комуниста Косова и Метохије, после досадашњег паљења, рушења и уништавања више до 110 цркава и манастира, хоће да сруше и још преостале косовско-метохијске српске светиње, те зато и поред тенковске НАТО заштите, стално нападају и Пећку Патријаршију и Високе Дечане, и Грачаницу, тражећи да се НАТО страже и оклопњаче повуку од њих - да **не срамоте нашу демократију**! У последње време Шиптари у прелазним органима власти на Косову и Метохији траже да Српске Светиње **штити Косовски заштитни корпус**, тј. исти они који су организовали и спроводили тероризам паљења и рушења свега што је Српско и Православно на Косову.
Шиптари, нажалост у великом броју, то раде са таквом патолошком мржњом против свега што је на Косову и Метохији српско и словенско и православно, да су само због једне изговорене словенске речи на главној улици у Приштини убили чак и службеника Уједињених нација, пореклом Бугарина из НЈујорка! Бестидно лажу када кажу пред Западом: да они руше само **нове цркве, подигнуте за последњих десет година под Милошевићем**, јер међу овим спаљених и порушених 112 светиња налазе се осам уништених средњовековних манастира из 13. и 14. века; 30 цркава грађених од 13. до 16. века, 20 цркава из 17. до почетка 19. века, десет цркава из 20. века, а само су десетак нових цркава од којих су већина президане или обновљене на старијим темељима, као што је случај са катедралом у Ђаковици (коју су комунисти и Шиптари срушили лицем на Савин дан 1950. године), или Саборне цркве Христа Спаса у Приштини, која је заветна црква приштевских и косовских Срба, подигнута уместо ранијих бивших 12 цркава у Приштини. Да не помињемо овде све оне, у време турског ропства порушене цркве по Косову и Метохији, наместо којих или од чијих материјала су подигнуте джамије.

ЦИНИЗАМ
НАЖАЛОСТ, и поред свега овога, две светске велесиле, НАТО и УНМИК, размишљају сада, после четири године **робусног** присуства на Косову и Метохији о Српским православним црквама и манастирима попут једног њиховох бесавесног функционера који каже: **Да су Србима доста и остала три преостала манастира** (Пећ, Дечани, Грачаница), ваљда само зато да им послуже као алиби за њихову нечисту савест... Тако су недавно представници УНМИК-а изјавили да би ове Српске Манастире **требало ставити под ингеренцију Приштине**! То значи оних који желе да те светиње што пре нестану.

(НАСТАВЛЈА СЕ)