Пише: Миодраг ЈАНКОВИЋ


ЛЕПОТА ће спасти свет, рекао је кнез Мишкин, јунак у роману Фјодора Достојевског. ”Коб лепоте, као највиши законити продукт светске еволуције, представља суштински израз бића, заправо његов оквир и неумитну судбину”, написала је Исидора Секулић. Дакле, по свему неочекивано, у несретној Србији после Првог светског рата, у времену када Србин полако почиње да схвата да је утопивши своју државу у неприродну заједницу са својим до јуче окорелим непријатељима, поставши ”троједини народ” почео да губи своје самосвојство, идентитет, у таквом сумраку који је претио тмином, намицањем тешке завесе заборава у мраку, у једном турском конаку, у коме је кнегиња ЛЈубица, супруга кназа Милоша Обреновића, опрала одрану главу српскога вожда Карађорђа коју је за рачун султана дао одрубити њен муж, опрала и оплакала пре него што ју је вратила породици, у томе здању ће, пред крај двадесетих година двадесетог столећа, захваљујући обдарености и доброј коби кнеза Павла Карађорђевића, у тој ”успомени на пусто турско” и стари Београд, засветлети ”неумитна судбина” српска - то јест лепота, која, како је рекао Лаза Костић - ”код Срба и Руса увек надвладава све угодне, утакмичарске појмове у душевном свету”.
Налазимо се пред укрштеним процесима еволуције и инволуције, јер у закону трагедије почива хераклитовска драмска визија света. Да ли је високообдарени српски кнез Павле тада само наслућивао, да ће оживљавајући идеал античких Грка и светих Немањића, својим животом потврдити да је трагично највиши израз лепоте?
На своја писма кнез Павле је ускоро добио охрабрујуће одговоре. Одговорила му је Емералд Кјунерд, сер ДЖозеф Давин, лорд Ајвор Черчил... А Кнез је молио за свој музеј овако пишићу: ”Моја земља Србија, нема ниједну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду. Моја влада је, наравно, обезбедила зграду за ту сврху, с тим да ја на почетку обезбедим довољно слика да се створи језгро једне националне збирке. Предлажем да то буде галерија модерне уметности и да се у њој не излажу дела настала пре деветнаестог века.”

ГРОМ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ
ДО пролећа 1927. Павлу је дато или обећано око педесет слика каже Нил Балфур у ”Једној закаснелој биографији”. Крајем априла упутио је писмо Беренсоновима у коме се захвалио госпођи за поклоњеног Писароа:
”Обоје сте толико дивни према мени, што сте ту прекрасну слику дали за мој музеј... Немам речи да изразим захвалност због ваше великодушности. Кад сам се вратио, музеј је већ био спреман - што је више него што сам се надао; преостаје само да се слике окаче о зидове. Прво сам мислио да зидове прекријем неком врстом кудељне тканине, али сам закључио да би то пореметило атмосферу просторије и да слике баш не изгледају ружно на бело окреченим зидовима. Пошто је реч о старој турској згради, намерно сам оставио разна удубљења у зидовима, као и мале фонтане... Бојим се да би овакву атмосферу неки други страни материјал само покварио...”
Други син кнегиње Олге и кнеза Павла рођен је у Вајтлоджу 29. јуна 1928. године. Дали су му име Никола.
И док је замисао стварања музеја савремене уметности напредовала, на немирној политичкој сцени Краљевине СХС, после вишегодишње грмљавине - ударио је гром. Дана 20. јуна 1928. године, у току бурне седнице Народне скупштине која је чак имала своје хистеричне тонове, Пуниша Рачић, радикалски посланик из Црне Горе, постао је убица. Био је за говорницом када је рекао: ”За ову земљу ја сам своју крв проливао”, а на то му је посланик Радићеве Хрватске сељачке странке Иван Пернар добацио: ”Кажи колико си крви пролио, да ти платимо у злату.” Рачић је више пута захтевао од Пернара да повуче своје речи, но овај то није желео. Рачић је тада потегао пиштољ и са неколико метака убио Павла Радића и Ђуру Басаричека а ранио Ивана Пернара, Ивана Гранђу и Стјепана Радића. Вођа Хрватске сељачке странке Стјепан Радић ће од задобијених рана умрети 8. августа.

ШЕСТОЈАНУАРСКА ДИКТАТУРА
КРАЛЈ Александар је 6. јануара 1929. године одлучио да уведе лични режим. Суспендовао је Видовдански устав. У његовој прокламацији, између осталог, стајало је: ”Наступио је час кад између народа и краља, не може и не сме бити посредника... Споразуми, па и најобичнији односи између странака... постали су апсолутно немогући... Тражити лека том злу у досадашњим парламентарним променама владе... значило би губити драгоцено време... Ми морамо тражити нове методе рада и крчити нове путеве....” Краљ је поставио нову владу, прогласио Закон о заштити државе, тј. укидање свих странака, увео (3. октобра 1929) нов назив државе - Краљевина Југославија, коју је поделио на девет бановина и - том новом административном поделом он је разбио српски етнички простор. На овај корак краљ се одлучио ослањајући се на подршку неких кругова у Хрватској и на своје послушне генерале са Петром Живковићем на челу. Међутим, ситуација се погоршавала, нарочито у економији што је делом била последица светске кризе, која је од 1929. харала светом. Посебно је опет највише страдао сељак у Србији. Због великог пада цена пољопривредних производа српски сељак више није био у стању да подмири ни најосновније потребе. Није више могао да плаћа порез држави, плаћа камате и отплаћује дугове.
Слободан Јовановић ће касније, пред рат, изрећи свој суд написавши да је лични режим краља Александра дезорганизовао српске политичке странке, а ојачао хрватски народни покрет. Прва реакција на краљев шести јануар Влатка Мачека, била је: ”Како видите, лајбек је раскопчан. Видовдански устав, који је преко седам година тиштио хрватски народ, срушен је. Срушен је не само у свијести народа него и фактично рјешење НЈеговог величанства краља. Посве сам сигуран у слогу и зрелост, а према томе и у јакост хрватског народа, те с обзиром на велику мудрост НЈеговог величанства краља, да ће нам успјети да остваримо идеал хрватског народа: да Хрват буде господар у своме дому, у својој слободној Хрватској.”
Милан Гавриловић, првак Земљорадничке странке, амбасадор у Москви и учесник у пучу од 27. марта 1941. године, о личном режиму краља Александра рекао је следеће: ”Мисао је била проста, сувише проста. Гордијев чвор, српскохрватски спор, имао је да пресече само краљ својом личном диктатуром. И он је то учинио. Укинуо је све политичке слободе, са њима странке и парламент. Циљ је био да се сви, и Срби и Хрвати, под великим притиском у једном гвозденом лонцу скувају у једну југословенску нацију. Та се теорија могла одржати и тај експерименат и успети само у немогућем случају да се уистину одржи мир унутра и споља за веома дуги низ година, за пола века, можда и за цео један век. Ко је то могао зајемчити?

ДУГ ЈУГОИДЕЈИ
НИКО. Отуда је та теорија била погрешна. Отуда је и тај експеримент морао пропасти. Унутра, диктатура је погодила и Србе и Хрвате, и дигла противу себе и једне и друге. Споља, она је била фатална. Чим је краљ 6. јануара 1929. свео државу на себе, и унутрашњи и спољни непријатељи државе удружили су се у једној тачној мисли, да ако убију краља Александра убиће и ту државу. И тако се и догодило. Метак у Марсељу... смртоносно је погодио и Југославију. НЈој је био и намењен.”
Увођење самовлашћа краља Александра осоколило је југословенски оријентисане организације од којих је ”Соко” Краљевине Југославије постао ударна песница нове идеологије ”интегралног југословенства”. За своју унитарну мисао ”Соко” је имао паролу ”Ко је соко тај је Југославија”, а радио је на промени племенских менталитета тројединог народа с основним циљем да ”подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане Краљевине Југославије”. Краљ Александар је припадницима ”Сокола” зацртао смернице речима: ”Од колевке до гроба дужни сте служити само Југославији и југословенској идеји, њене су ваше мишице и ваше срце, њене имају да су све ваше радости и идеали, ваше тежње и сва ваша прегнућа.” Соколство је, после доласка на власт југословенских комуниста, много инспирисало њихов пропагандни и партијски рад.
Усред свих ових догађања, почетком 1929. године, у Конаку кнегиње ЛЈубице почео је са радом Музеј савремене уметности, претеча ”Музеја кнеза Павла”.
Први директор Музеја био је, три године млађи од кнеза Павла, дипломирани историчар уметности на Сорбони, књижевник, уметнички критичар Милан Кашанин, потоњи верни сапутник кнеза Павла, човек који је са кнезом поделио славу али и немилост после Другог светског рата.
Ожењен Рускињом коју је упознао у Паризу, Милан Кашанин се у Београд вратио 1923. године. Издавач Геца Кон је 1925. године објавио његову прву збирку приповедака ”Јутрења и бдења”, а Кашанин је истовремено почео да објављује своје уметничке критике примењујући стечена стручна знања добијена од својих париских професора Емила Мала и Рене Шнедера. Запослен је као писар Уметничког одељења Министарства просвете и припремајући докторски рад путује, обилази Милешеву, Студеницу и друге манастире, а 1927. године ”Матица српска” објављује његову прву капиталну студију ”Српска уметност у Војводини” (заједно са Вељком Петровићем). Пошто је 1927. одбранио своју докторску тезу ”Бела црква Каранска”, Милан Кашанин је на препоруку кнеза Павла постављен најпре за кустоса, а убрзо и за директора ”Музеја савремене уметности” у Конаку кнегиње ЛЈубице.

НЕ ВЕРУЈТЕ СЛЕПО!
ВЕЋ 1926. године Милан Кашанин, са одлучношћу која му је после била својствена, објављује кредо, принцип говора о уметности, којег ће се до краја придржавати: ”Не верујте слепо ником, ни себи ни другима, него се стално контролишите, док не дођете до једног свега искреног, дубоког уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно.”
За разлику од свог недавног писања о Милану Кашанину, писања посве чаршијског, које је било и заједљиво и недостојно, Дејан Медаковић је, на Свечаној академији поводом стогодишњице рођења Милана Кашанина у Народном музеју, сасвим другачије почео слово о Кашанину: ”Јер, заиста је ретко и у развијеним народима срести човека сазданог од више талената, особу коју нису разнеле те изузетне стваралачке моћи. Ретка је личност која је дорекла много, можда и све оно што је могла и хтела да поручи потомству.” Дејан Медаковић је филигрански тачно одредио величину појаве Милана Кашанина говорећи: ”До Милана Кашанина нико није на један истинитији и дубљи начин трајно ородио писца Доментијана са великим незнанцима који су сликали у Милешеви и Сопоћанима. Испољавајући такав приступ нашој уметности, Кашанин је са неком невероватном сигурношћу био кадар да осети њену вредност, да домаши све њене врхунце, а изнад свега да се заложи да се наша средњовековна култура не изолује из ширег културноисторијског контекста, јер се она само у својој целовитости може тачније разумети.(...) Као да је стално желео да упозори на основни захтев наше културе да изнађе свој корен и да га вреднује према неумољивим европским мерилима.”
(НАСТАВЛЈА СЕ)