КНЕЗ Павле је зазирао од престолонаследника Ђорђа који га је у Женеви био скоро утопио а у Београду му пуцао поред стопала да би га натерао да скаче. После се ужасавао сваког насиља и клонио се Ђорђа кога је његов брат краљ Александар, после Првог светског рата, сместио у Топоницу, лудницу крај Ниша.
У сећањима Милорада Павловића Крпе, објављеним у “Политици” 1963. године под насловом “Сведок једног столећа”, било је изостављено једно поглавље посвећено школској 1905/1906. години, када је Милорад Павловић био професор Друге београдске (мушке) гимназије која се тада налазила у старој неугледној згради код Батал-джамије, близу садашње Народне скупштине. Коста Димитријевић је у књизи “Из старог Београда” објавио цензурисане редове које му је Крпа испричао и тако исправио неправду.

ПИСМО ПРОФЕСОРА КРПЕ
По жељи свог стрица и старатеља, ову гимназију је као ученик другог гимназије похађао и кнез Павле, којем сам дао слабу оцену у ђачкој књижици, јер није знао да ми одговори о Херцеговачком устанку. Директор ме због овог прекори, а министар просвете позове на одговорност у Двор код краља Петра И док су моје колеге мислиле да ми је већ потписано решење о пензији. Богме, иако сам знао за краљеву правичност, улазећи у ‘чика Перин’ кабинет није ми било лако, а он се тамо осмехује, тапше ме по рамену и честитајући каже: ‘Е баш сте добро поступили, не сме се мом рођаку и штићенику гледати кроз прсте!’ И још ме краљ замоли да се примим за сталног професора и васпитача тада болешљивог дечака - кнеза Павла, што сам прихватио под условом да ми плата буде иста као и мојих колега у Другој гимназији. Тако сам се са младим кнезом и његовом гувернантом (госпођица Бутковићева, прим. аутора) ускоро обрео у Напуљу да бисмо путовали по целој Италији, где сам му показивао све знаменитости и о свему редовно писмима обавештавао краља Петра од којих нека и данас, у препису, чувам.”
Коста Димитријевић је потпуно са правом закључио да је будућу велику склоност кнеза Павла према лепом и уметности пробудио његов гимназијски професор Милорад Павловић Крпа. У Напуљу и Италији кнез Павле је провео осам месеци. За време одмора много је волео да одлази на излете у околину Напуља а нарочито на Сан-Мартини, где се налазио музеј италијанског краља. Често је одлазио и на Везув и у Помпеје. Писмо професора Милорада Павловића Крпе (1865-1957) упућено 1907. године из Напуља краљу Петру И Карађорђевићу о свом ученику кнезу Павлу Карађорђевићу, чува се у Рукописној збирци Народне библиотеке Србије (из личне документације професора и књижевника Косте Димитријевића):
“Према усменој наредби, коју ми је Ваше Величанство дало да Вам сваке недеље испратим по једно писмо о кнезу Павлу, ја данас, после два месеца бављења и рада с њим, хитам да саопштим следеће:
Кнез Павле је питом, толерантан и прилагодан за разговоре. Показује извесне знаке сујете, али није уображен. Испољава своје мишљење, али хоће каткада да прихвати и туђе разлоге. Уздржљивост је одлика и присебност, која ће му касније у животу добро доћи, ако се не занесе уображењем, што није искључено. Код њега засад преовлађује осећај над разумом - што није увек добро.
У цртама његова лика има женске мекоће и женске лепоте. Можда је то одлика породична, али кад би то било, требало би да се у духу испољава и мушка енергија предака. Ту би лепоту спољашности допуњавала снага унутрашња духа.
Док је био у школи није био најбржи у одговорима: али је увек био присебан и разборит. Трезвенији од осталих. Види се да има још доста да научи, но он то крије и ћути, али се види да и жели да што ново научи. Како је био немиран док је седео у ђачкој клупи, тако је исто жив и немиран сада док с њим проводим у одаји. Хоће да зна више него што се може дати. Испољава добру вољу за рад и енергију. Ако то потраје до испита - положиће га сигурно, не рачунајући на то да је синовац Вашег Величанства. (...)

“СИГУРНО САСТАВЛЈА ПРИЧУ”
ТУ, скоро, поново сам читао расправу великог немачког филозофа Канта Емануела о васпитању принчева и краљевске деце. Дошао сам до врло корисних података, али за мене је кнез Павле ученик трећег разреда гимназије, који мора да учи ако жели у животу што да постигне. Тако га третирајући - мислим да правилно радим што тако поступам - ја назирем у њему ембрио једног духа, који жели да проникне у многа знања, која треба у животу да му буду доступна.
Радим с њим нарочито на српском језику, историји и географији, а и на страним језицима. Са природним наукама иако сам учио и сам лабаво стојим, као и са математиком. Но свакако каснијих година он ће то стићи и постићи. Не морам нагласити, поред школских предмета, ми радимо и друге ствари: упознајем га са нашом историјом и народном поезијом. Ове часове покаткад слуша и госпођица Бутка (кнежева гувернанта - пр. а). Зна доста песама из народне поезије. Г. Милован Миловановић ми је пре неки дан послао из Рима једну књигу вукових дела, и после вечере, пре него што кренемо у постељу он ми чита ‘Старца Вујадина’ или ‘Почетак буне на дахије’. Са српским језиком иде доста лагано - ту сам врло скрупулозан и тражим да му писмени задаци буду беспрекорни. Пре неки дан задао сам му да састави оригиналну приповетку. Неколико пута сам га опоменуо и скренуо му пажњу да за месец дана треба да напише оригиналну причу... После овога тражи самоћу, шета обалом мора и гледа некуда у даљину, према Каприју... сигурно саставља причу. Шта буде израдио, надам се да ће бити нешто оригинално, његово. Но налазим да кнез Павле има много више склоности за музику него за књижевност. А још више добре воље према сликарству и вајарству него према музици.”
У заоставштини проф. и књижевника Милорада Павловића Крпе пронађено је и ово кратко писмо, које показује да је кнез Павле увек водио о њему бригу, а оно гласи:
“Париз, 10. 6. 1955.
Драги Павловићу,
По налогу НЈ. К. В. кнеза Павла, послао сам Вам данас један пакет са три кг. кафе, 6 пакета разне супе, пола килограма какаоа и пола килограма чоколаде - колико је дозвољено по тамошњој Уредби, а да царину не платите.
Поздравља Вас срдачно
Драгиша Ј. Цветковић
13 руе Цхерновир
Парис XВИ”
На овој коверти професор Павловић је написао само: “Одговорити са хвала.”

СУЗЕ ЈЕДНОГ САМОТНИКА
ЗА Павла је живот у Београду био у неку руку лак, иако у војничкој атмосфери краљевског домаћинства, у коме су доминирали мушкарци, није налазио много инспирације, а ни нежности ни љубави, пише Нил Балфур у својој “закаснелој биографији” кнеза Павла. Почео је да припрема мање позоришне комаде и да рецитује поезију у кућама својих познаника. Писао је стихове.
Са свих фотографија из тог времена гледа нас један лепи дечак крупних паметних очију, али преозбиљан млади кнез Павле има чврсто стиснуте усне које одају резигнацију а цео израз лица је, чини се, одбијајући. Дечак у белом матурском оделу као да гледа у неку своју линију хоризонта, све једнако ишчекујући своје сунце.
Сваке године је одлазио својој тетки Моини у чаробну вилу “Пратолино” крај Фиренце у којој је некада, на своме путовању кроз Италију, боравио славни француски мислилац Мишел Монтељ, писац чувених “Есеја”. На дну врта, под тосканским небом, у крајолику скоро митском којим кривуда Арно сребрн заувек у песми Милоша Црњанског, налазила се монументална статуа Ђанболоње која је у дечаку изазивала дивљење и будила машту. Огромни брадати човек - дух реке По, джин назван Апенино - налакћен и пресамићен опкорачује мало језеро. Одрастао човек могао је да стоји на његовом ножном палцу или да прође усправан испод њега. Мириси шимшира, тује, ловора, липе, босиљка... Над замишљеним дечаком надносио се колос - добри дух. Шта ли је помишљао млади кнез? Да ће му богови силни бити наклоњени? Да ли је већ тада брао босиљак чији га је миомирис заносио изазивајући носталгију за нечим што још није било јасно кристализовано у његовом уму? Много година касније, када му беше пуних седамдесет лета, на крају једног разговора са Костом Ст. Павловићем упитао га је осећа ли чежњу за земљом.
НЈегов саговорник му је рекао да жал осећа нарочито кад цветају јорговани, јер је врт његових родитеља у Београду био пун јоргована. “А ја”, узвратио ми је кнез, “кад шетам пратолинским вртом кад узаберем струк босиљка, протрљам га међ прсте и помиришем. Тада ми готово пођу сузе на очи.” Ретка исповест за човека који се скоро никоме није поверавао! Мирис босиљка је за кнеза Павла био мирис отаджбине, сублимирана Србија у мислима. И суза, сасвим сигурно, суза једног самотника над Србијом. Колико ли је пута у својим усамљеничким шетњама пратолинским вртом изгнани српски кнез трљао међ прстима босиљак и мирисао га? Наш народ верује да босиљак расте у вртовима Пресвете Богородице и због тога с пијететом се босиљак гаји у Србији, ова биљка, знано је, учествује у многим православним ритуалима. Каже се још и то, да је у босиљку свети мирис памтивека.

СЕНЗУАЛНА ЛЈУБАВ
ПРЕМА УМЕТНОСТИ
ГОВОРИЛО се да је одвећ рано почео да сакупља лепе предмете. Као дечаку у њему се пробудила готово сензуална љубав за уметност. Нилу Балфуру је говорио о плавој шољи са тацном из мануфактуре у Севру коју је као дечак био откупио од једног страног дипломате акредитованог у Београду.
У бомбардовању Београда 1914. године, када је срушен Двор, поред свих његових личних ствари, уништена је колекција старих тањира и статуа Севра, Сакса... Затим, једна слика “Кнеза Демидова у млетачком раму”, једна слика великог француског сликара Давида, библиотека “Стара српска издања”, икона светог апостола Павла од сребра, велика икона Мајке Божје “нарочите израде у злату, сребру и емајлу”, још десет старих икона, акварел - портрет Ауроре Демидов у сребрном раму, слика кнегиње Персиде у раму од бронзе, библиотека старих научних издања 320 књига у повезу... Звучи готово невероватно, али пред Други светски рат свој дом је украсио целим једним скупоценим сервисом тањира из Севра, сервисом који је негда био рађен за француског краља. И данас су ти његови тањири у Белом двору. Кнез Павле је одмалена имао поуздан укус за уметност и са годинама је изградио свој стил који је утемељио на љубави за лепо. “Лепота је кобна”, тврдио је Лаза Костић у “Основном начелу”. “Код Срба и Руса”, каже, “лепота је увек надвладавала све угодне, утакмичарске појмове у душевном свету.” Костић је у трагичном видео највиши израз лепоте.
(НАСТАВЛЈА СЕ)