БОРЕЋИ се за наклоност Јосифа Висарионовича Стаљина, Тито се у јесен 1938. чим је дошао у Москву, почео жустро обрачунавати чак и са оним својим партијским друговима које је већ био прогутао мрак стаљинистичких погрома у СССР.
Највише се окомио на шефа југословенских комуниста Јосипа Чижинског, који је годину дана раније, 1. новембра 1937. стрељан у Москви.

ВЕЛИКИ ОБРТ
ЧИЖИНСКИ је био први Титов промотер. Извукао га је из анонимности, угурао га у најуже руководство КПЈ, бираним речима препоручио га почетком 1935. за рад у Москви.
- Он представља најбољи дио нашег радничког актива - писао је тад Чижински, и као нека добра вила узимао у заштиту свог штићеника: **Према њему се нико не смије односити као неком ситном чиновнику, него као партијцу који ће у догледној будућности бити један од стварних и, надамо се, добрих руководилаца наше партије.**
Јосип Чижински, који је био познатији по псеудониму Милан Горкић, имао је куражи да свом представнику у Москви наложи да све ово **званично каже** лидерима Коминтерне.
Кад је сазнао шта се десило са Чижинским, Тито пише Коминтерни: **Он је, по мом увјерењу, учинио до данас највише штете мојој фирми**, односно партији.
Борећи се да наследи ту штеточину, како је у међувремену почео да назива Чижинског, Тито је с јесени 1938. чим је дошао у Москву, Стаљиновим повереницима у Коминтерни писао:
- Већ 1937. године ја сам био веома незадовољан политиком Горкића. Нисам имао повјерења у њега... Био сам подозрив према њему - каже Тито, а тај исти Горкић је те исте 1937. својим сарадницима брижно писао да се **боји за Тита**.
На исти начин ограђује се и од свог мртвог загребачког друга Ђуре Цвијића:
- Нисам имао никаквих личних веза с њим и нисам говорио с њим. Сматрао сам га фракционашем и нисам имао повјерења у њега.
Још је одређенији у сатанизацији свог друга Ивана Гржетића Флајшера, представника КПЈ у Коминтерни, кога је све до његове смрти, до краја 1937. ословљавао као **драгог пријатеља**:
- Предложио сам 1936. Вилхелму Пику (једном од лидера Коминтерне) да Флајшера скину са рада као партијског представника, јер је он срамотио нашу партију својим држањем које сам окарактерисао као штеточинско - реферише Тито, а само неки дан пре Гржетићевог хапшења тврдио је да је он **један од наших најспособнијих људи, драгоцјен за нашу Партију**.

ХЛАДНО ДОЗИРАНЈЕ
ЗА четвртог свог тек стрељаног друга, чачанског комунисту Филипа Филиповића, некадашњег генералног секретара КПЈ, каже да га је **цијенио као старог партијског функционера** и да о њему **није имао лоше мишљење пошто га је мало познавао**. Тито тиме признаје да су његови и аршини НКВД били исти, јер да је он Филиповића боље познавао, он би у исто време кад и Стаљинова тајна полиција, а можда и раније, прозрео смртне грехове овог свог партијског друга, који је после Стаљинове смрти одмах рехабилитован у Москви.
Подозрење према свом загребачком другу Антуну Мавраку Керберу имао је и пре погубљења овог невиног човека у Москви:
- Када сам 1937. сазнао да је он блиски друг једног троцкисте, ја сам мислио да ни Кербер није далеко од тога - пише Тито свестан чињенице да је Стаљинов режим троцкисте на прво, почасно место својих највећих непријатеља.
Нешто више муке Тито је имао једино са мртвим Стјепаном Цвијићем Андрејом с којим се веома добро познавао из Загреба. Пекло га је једно позитивно мишљење које је својевремено о овом човеку дао у Москви. Зато је свој исказ о њему почео опрезно: **Морам признати да сам се преварио у процени Андреја. Мислио сам да је он иживео своје фракционашке остатке, да је предан Коминтерни и партији.**
А онда је уследио обрт:
- Но, ја мислим да је моја грешка у томе што ја с њим нисам радио па га нисам боље упознао.
Другим речима, да га је боље упознао све би било на свом месту, НКВД не би изненадио Тита.
Истог дана 27. септембра 1938, када је посмртно жигосао Чижинског, браћу Ђуру и Стјепана Цвијић, Гржетића, Филиповића и Маврака, Тито се обрачунао са још једним својим мртвим другом. Био је то Камило Хорватин Петровски, с којим је Тито више од десет година делио добро и зло. Као блиски сарадници радили су у комунистичкој организацији Загреба, заједно организовали демонстрације, због истих ствари хапшени, у истој ћелији у Загребу робијали.
Кад је чуо да је овај његов невини друг стрељан у Москви, Тито је специјалним агентима Стаљиновог НКВД године заједничког рада са Хорватином овако описао:
- Наши односи су увек били хладни.

ПРИХВАТАНЈЕ ПОНУДЕ
СМРТ седморице ових својих другова, међу којима су многи, посебно Чижински, били веома заслужни за његову каријеру, Тито ће ускоро још једанпут оверити.
Било је то у другој половини марта 1939. када су му водећи стаљинисти Коминтерне дозволили да окупи своје неформално **привремено руководство за текућа питања док наше питање не буде ријешено у Коминтерни**. Поред низа других услова вођство Коминтерне је Титу и његовој омањој дружини, која тад није имала више од десетак људи, понудила да посмртно искључе из партије и анатемишу све своје партијске лидере који су без икакве кривице у СССР у то време били стрељани. Ако то учине онако како се од њих очекује, онда се и Тито и његови помоћници могу надати да ускоро неће више бити само привремени, у суштини условни, већ стварни предводници Стаљиновог ударног ешалона у Југославији. Тито, Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Иво Лола Рибар, Франц Лескошек и Јосип Краш су то оберучке прихватили.
Сву седморицу ових несрећника су посмртно искључили из партије и прогласили најцрњим ђаволима. Назвали су их **деструктивним елементима**, **издајницима и преваранцима**, **штеточинама и типовима**, мрачњацима који су **обезглављивали покрет радничке класе Југославије**.
Тиме су Тито и његови најближи сарадници озваничили и накнадно оправдали помор ових невиних људи, који су већ одавно, Горкић и Гржетић више од 500 дана, били мртви. Сва седморица су у Москви стрељани, једино је Стјепан Цвијић августа 1938. умро у логору, а Тито је о свему томе свакако био на време обавештен.
После Стаљинове смрти све ове Титове **штеточине** биће у Москви рехабилитоване и проглашене невинима. Иако се више од три деценије китио ореолом антистаљинисте, Тито их истински неће рехабилитовати до краја живота, а његова партија ни до свог слома, 1990.

ПОНУДА
СТИЛИЗУЈУЋИ изасланицима Стаљиновог НКВД у Коминтерни карактере седморице својих невино стрељаних другова, Тито, по свему судећи, није имао никаквих моралних дилема. Свој обрачун с њима он је завршио реченицом у којој је Стаљиновим главешинама у Москви понудио продужетак сарадње:
- Ако је потребно да дам мишљење и о некима које овде нисам поменуо, молим да ми се то каже.

СПАЛЈИВАНЈЕ **НОВИХ ПУТЕВА**
НЕКОЛИКО месеци пре него што ће свог претходника на челу КПЈ прогласити **највећим штеточином у хисторији КПЈ**, Тито је најистакнутије југословенске комунисте који су робијали у Сремској Митровици обавестио да је управо изашла из штампе Горкићева књига **Новим путевима**. Својим партијским друговима бираним речима је препоручио да обрате **нарочиту пажњу** на ово Горкићево дело, а кад је његов претходник на челу КПЈ ухапшен у Москви Тито га је прогласио провокатором, издао налог да се одмах забрани дистрибуирање његове књиге, а цео штампани тираж спали.

НАСТАВЛЈА СЕ