ДОК се Тито у Москви у јесен 1938. својски борио да заседне на комунистички престо Југославије у **првој земљи социјализма** су само у једном дану изненада ухапшена тројица Југословена. Поред бившег шефа југословенских комуниста Владимира Ћопића, кога су Стаљинови агенти киднаповали практично у Титовом присуству, слободе су лишени и југословенски Немац Вилим Хорвај и мачвански учитељ Јанко Јовановић.
Вилим Хорвај је рођен 1901. у Белој Цркви код Вршца. Био је лидер београдске и високи функционер комунистичке омладине Србије и Хрватске. После бекства из Југославије живео је у Бечу, Берлину и Москви, где је постао један од истакнутих званичника светске Комунистичке омладинске интернационале.

ХАПШЕНЈЕ УСРЕД РЕДАКЦИЈЕ
У ДОКУМЕНТУ који је **Новостима** ових дана стављен на увид у Архиву Федералне службе безбедности у Москви стоји да су Хорваја његови партијски другови звали Милан Белић, а да му је московски псеудоним био Степан Антонович Шварцман.
Ухапшен је 3. новембра 1938. на радном месту контролног уредника издавачког предузећа **Страни радник** у Москви. Становао је у Гогољевском булевару број 14, стан 49.
Стрељан је 19. априла 1939, чим је Тито обавестио Коминтерну да га је избацио из КПЈ и прогласио издајником.
Иста судбина задесила је и Јанка Јовановића. Рођен је 1901. у селу Равни код Богатића. У Београду је завршио Вишу педагошку школу. Као вођа мачванских комуниста 1935. упућен је на школовање у Москву. Наредне године одлази у Шпанију, где се бори против Франкових фаланги. Ухапшен је 3. новембра 1938, само неколико недеља пошто се вратио у Москву. У тренутку хапшења радио је као референт у **штабу светске револуције**, у Коминтерни. Становао је у Коминтернином **Луксу** у соби 153. Имао је два илегална имена - Душан Павловић Дреновски и Иван Ивановић Даскал.
И он је ликвидиран 19. априла 1939, тачно месец дана пошто га је Тито оптужио за наводне везе са **класним непријатељем**.

ПРЕПОЗНАТЛЈИВ СТИЛ
ДВЕ недеље после Хорваја и Јовановића, док се Тито још налазио у Москви, агенти Стаљинове тајне полиције су у совјетској престоници на препад ухапсили и бившег генералног секретара југословенских комуниста Јована Малишића.
Биографија овог црногорског левичара била је много богатија од Титове. Рођен је 1902. у Даниловграду. Члан КПЈ је од њеног оснивања, 1919. У земљи је завршио учитељску школу, а у Лењинграду је 1927. окончао студије на Војнополитичкој академији Црвене армије. Девет година касније био је шеф катедре филозофије на Инжењерско-техничкој академији у Москви. С те дужности отишао је у шпански грађански рат, а по повратку у Москву 1938. био је распоређен у један од најважнијих делова Коминтерне, у њено Одељење кадрова.
На тој дужности ухапшен је 16. новембра 1938. као Иван Павловић. Становао је у московској улици Велика Серпуховка 34, стан 194.
Страдао је истог дана, 19. априла 1938, кад и Хорвај и Јовановић, месец дана после одлуке Тита и петорице његових помагача да га најуре из КПЈ и оптуже за **обезглављивање покрета радничке класе Југославије**. У доношењу ове и свих других историјских одлука о онима који су **горе сјели** Титу су асистирали Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Иво Лола Рибар, Франц Лескошек и Јосип Краш.
Резидентима Стаљиновог НКВД Тито је скренуо пажњу на Малишића још две године раније, 31. августа 1936, када им је у поверењу рекао да је овај његов партијски друг **склон авантуризму** и да испољава оно што је Титу само код других сметало, **тежњу да постане вођа**.
У маниру који је веома сличан агентурном Тито је тад, пред одлазак из прве мисије у Москви, о Малишићу рекао и ово:
- За време мог боравка у Москви и разговора са њим није испољавао незадовољство руководством КПЈ, може бити из неких разлога.
А онда још сликовитије:
- Без обзира на све наше захтеве да о томе у писаном виду напише изјаву, он је то избегао.

МЕРЕНЈЕ КАРАКТЕРА
НЕПУН месец дана по Титовом доласку у Москву да моли Коминтерну да га постави за новог повереника за Југославију у једном селу поред главног града СССР, 19. септембра 1938, ухапшен је један од најистакнутијих југословенских левичара Радомир Вујовић.
Овај високообразовани интелектуалац, рођен 1895, у Пожаревцу, школовао се на париској Сорбони. Тита је познавао и с њим блиско сарађивао још од 1928, када су се заједно
нашли у затвору у Лепоглави код Загреба.
Вујовићево име имало је знатно већу тежину у комунистичком свету од Титовог. Док је Тито био провинцијски партијски функционер Вујовић је био шеф комунистичке омладине Балкана, представник КПЈ у Коминтерни и организациони секретар КПЈ.
Две године пре његовог хапшења, Тито је захваљујући својим везама са НКВД био у позицији да им Вујовића као Франца Дмитриевича Лихта препоручи за **руководеће послове у нашој Партији**, али им је већ тада сигнализирао на **негативне особине његовог карактера**:
- То су мекоћа и неодлучност, што се делимично објашњава његовим физичким особинама.
У то време Вујовић је био помоћник уредника издавачког сектора Коминтерне, а у тренутку хапшења радио је у Издавачком предузећу за књижевност на страним језицима и у Свесавезном комитету за радио-станице. Ухапшен је 20. новембра 1938. у одмаралишту Лењинскаја код Москве, заселак Иљинскаја, Интернационална улица број 10.
Два месеца касније Тито напушта Москву и одлази на Бохињ да са петорицом својих помагача све Југословене који су у СССР већ били побијени, али и све који су у та мутна времена у тој земљи били само осумњичени, оптужи за **варање Коминтерне**. Да им он пресуди и запечати судбину.
Чим је до Москве стигла вест да је и њега искључио из КПЈ Радомир Вујовић је стрељан у Москви. Било је то 19. априла 1939.

НЕКО МОРА
ТИТОВ долазак у Москву, августа 1938, да се укључи у борбу за новог Стаљиновог изасланика за Југославију омогућио је високи совјетски обавештајац Јосип Копинич.
- Не може се овако живјети - рекао му је Тито једног јулског дана 1938. у Паризу.
Жалећи му се да још није добио совјетску визу Тито је молио Копинича:
- Пошто си ти једини који имаш совјетски пасош и можеш да идеш у Русију кад хоћеш, молим те иди горе и интервениши за ту визу.
После тога Копинич је, према сопственом признању, **са 200.000 (француских) франака у джепу** отишао у Москву и јавио се генералном секретару Коминтерне Георгију Димитрову.
- Визе дају Руси - рекао је Димитров и наставио: - Ја бих желео да Валтер (Тито) дође, да расправимо све те ствари. Неко на крају крајева мора да се именује за руководиоца Партије па да видимо је ли то Валтер или неко други.

НАСТАВЛЈА СЕ