ПИШЕ: Миша Ристовић

ПУТ до истине био је мукотрпан. Свесни су тога били Радојка и Милутин Манојловић из Сокобање, који тврде да им је ћерка Николета жива и да је украдена после порођаја. Манојловићи се зато пажљиво и детаљно подсећају шта се дешавало давне 1979. године, када је Радојка донела на свет близанце. По званичној верзији, девојчица је умрла 16. маја.
Отац Милутин, који је за време порођаја своје супруге био на одслужењу војног рока, а скинио је униформу две недеље после трагичног догађаја, одмах је отишао у Специјалну болницу за недоношчад код др Стевана Дудића који га је, како тврди, тешио тиме да су он и супруга млади и да ће имати још деце.
- Објашњавао ми је да су деца у инкубатору и да им се стално контролише билирубин, који може у тренутку да се нагло увећа - прича Милутин Манојловић. - Тврдио је да се девојчици управо то догодило, у тренутку када су се смењивале медицинске сестре, па у том кратком интервалу није било контроле. Поновио је да не би било добро да видим тело и објаснио: “Кад скочи билирубин, то је као кад се топи сапуница у кади. У тренутку смене сестара билирубин је скочио и појео мозак!” Руку на срце, нисам тада реаговао како треба јер да сам могао да размишљам, тражио бих да ми то и напише. Друго, сви знамо како је тада било време јер да сам било шта посумњао сигурно бих завршио у затвору.

КРШТЕНИЦУ ИЛИ СМРТОВНИЦУ
КАДА су се помирили са суровом чињеницом, Манојловићи су своју родитељску пажњу сконцентрисали на дечака. Питали су лекаре како да га негују, јер се тврдило да је у тешком стању. Речено им је да нема неких гаранција, бар док не прође пубертет. Истовремено, предложено им је да промене средину и оду на море или у бању.
Тада Манојловићи доносе важну одлуку из основа мењају живот напустивши Београд. Милутин се сетио да има нешто дедовине у Сокобањи, па постају становници овог туристичког места.
Мали ЛЈубомир одрастао је у Сокобањи и тек 1998. године извадио је нову крштеницу, како би добио личну карту, пасош и возачку дозволу. Међутим, та крштеница је родитељима била необична по томе што у њој није било њихових матичних бројева и што је годиште оца Милутина промењено, па је учињен десет година старијим.
У јесен 2001. године ЛЈубомир је одлучио да се професионално бави фудбалом, због чега му је била потребна и детаљна документација о здравственом стању. После толико година, била је то прилика да Манојловићи завире и у документацију о својој умрлој Николети.
У СО Савски венац мајка је затражила крштенице за оба детета. За ЛЈубомира је добила овај документ 21. новембра, док је за другу морала да дође сутрадан.
- Међутим, тог наредног дана девојка за шалтером саопштила ми је да не може да ми изда крштеницу девојчице. На екрану компјутера била је исписана назнака да се та крштеница не може издати без судског налога! - предочава Радојка Манојловић. - Онда сам затражила смртовницу, али су рекли да не могу дати ни њу! Почела је расправа, умешали су се и други, па су на крају одлучили да ми ипак издају крштеницу.

ДВА СУМНЈИВА ДЕТАЛЈА
МАНОЈЛОВИЋИ су у тој крштеници запазили два, за њих сумњива и необична детаља. Први, да је Николета рођена у 22.51 сат, иако је у протоколу “Народног фронта” писало 22.05, док Радојка тврди да би сигурно запамтила да је порођај трајао читав сат. Други, за Манојловиће још драстичнији детаљ је накнадна забелешка да је Николета умрла и да је њена смрт заведена у матичној књизи умрлих за 1979. годину, под бројем 2.222.
Међутим, провером су утврдили да је под тим бројем у књизи умрлих евидентиран одрастао човек, који је умро у **Народном фронту**, а не у Болници за недоношчад!
Број 2.222 је број протокола пороћаја у “Народном фронту”, а број потврде о смрти из Болнице за недоношчад, коју је потписао др Александар Марјановић, са печатом пријемне амбуланте и без икаквог податка о томе да ли је било толико помињане обдукције 2.156. Под тим бројем се у књизи умрлих налазе подаци о безименом женском детету Радојке и Милутина Манојловића.
Наравно, оваква открића су додатно узнемирила Манојловиће, па су отишли и до Болнице за недоношчад, садашњи Институт за неонатологију и затражили документ о својој девојчици, онако како се то чини за било које дете.
Добили су већ поменуту потврду да је девојчица отпуштена 25. јуна 1979. године, истог дана када и дечак. Могућност да се ради о несрећном пермутовању утолико је мања што је дечак заведен под бројем 599, а девојчица под бројем 600, како и пише на потврди.
Манојловићи зато сада поседују два документа из исте установе - стару потврду да је дете умрло у Болници за недоношчад и нову да је дете те исте, 1979. године, отпуштено из те исте болнице. Размишљали су о могућности да се у питању административна грешка, али Милутин Манојловић каже да се не ради о једној, већ о низу мањих и већих грешака, што је превише за тек рођено дете.
Истовремено, Милутин Манојловић данас верује да је неко у Специјалној болници за недоношчад намеравао да му узме и сина ЛЈубомира.

ДЕЧАКУ ИПАК БОЛЈЕ

ОД самог почетка добијали смо информације да мушко дете није добро. Др Дудић је то понављао и по мом изласку из војске, пошто нам је већ саопштено да је девојчица умрла - тврди Милутин. - При другом сусрету говорио је да је дечак изобличен, да му је у глави сукрвица и да већ нема пола мозга! Предлагао нам је ињекцију, да “скратимо муке”.
Милутин каже да је то одбијао говорећи да ће, пошто му је једно дете умрло, ово друго чувати “онакво какво му је Бог дао”. Отац верује да је та његова упорност била у директној вези са повољнијим информацијама о стању дечака, које су почеле да стижу наредних дана.
Зато он данас посебним очима гледа и на епикризу болести, испод које су имена др Дудића и др Слободанке Илић, тада начелника одељења а данас директора Института.
У првом делу епикризе констатује се да је дете примљено у тешком стању и то се поткрепљује подацима о скромној оцени новорођенчета, сниженој температури, млитавости, подрхтавању, натеченој модрој кожи, убрзаном дисању и, што је најважније, смањеном калцијуму и увећаној концентрацији билирубина који може изазвати енцефалопатију. На то упућује и присуство крви и беланчевина у ликвору, можданој течности. Зато је дете првог дана примило трансфузију, четвртог му је мењана крв, имало је фото-терапију и примало је кисеоник. Остали налази били су добри.
Родитељску сумњу изазива други део епикризе, за коју Манојловићи верују да је дописан накнадно. Ту се констатује да је фаза опоравка била приметна у четвртој недељи, дакле пре него што се отац вратио из војске, па је нејасно зашто му је предлагано да дигне руке од детета у тренуцима када је наступало побољшање. Манојловићима је нејасно је и то зашто је и на основу којих налаза дете при крају боравка у болници добило још једну трансфузију, ако је имало 4,5 милиона крвних зрнаца, што је у границама нормале.
Нејасно је Радојки и Милутину Манојловићу због чега је констатовано да је мајка “одржала лактацију” и да “треба наставити са дојењем”, кад је она изгубила млеко 40 дана раније, после вести о смрти кћерке, а сумњу им изазива и терапија препоручена при отпуштању, која се свела на млеко, витамине и гвожђе - за пацијента који је био “отписиван”.
Зато Манојловићи мисле да је овако срочен други део епикризе требало да оправда драстичне предлоге др Дудића и да их некако помири са здравственим стањем детета, које се показало далеко бољим.
“Отписани” дечак је данас кршан момак, висок 185 цм, студент физичке културе и активан фудбалер. Има млађег брата Драгана (21).

ГРЕШКА
НА јавне прозивке Манојловића уследило је убрзо и реаговање из Института за неонатологију, некадашње Специјалне болнице за недоношчад у Београду, у коме се каже да је дошло до грешке, односно да је у спорној потврди мртва беба грешком проглашена за живу.


(НАСТАВИЋЕ СЕ)