ПИШЕ: Миша Ристовић
НЈИХОВЕ сумње подгревају силне брљотине на тражној документацији. Саша (33) и Оливера (30) Богојевић из Београда зато су решили да иду до краја и коначно рашчисте шта се заиста десило са једним од њихових мушких близанаца, за којег им је речено да је умро.
Оливера Богојевић је носила близанце, а породила се 25. августа 1993. године, у ГАК у Вишеградској улици у Београду. Речено јој је да су мушкарчићи у реду, да не брине, а затим су пребачени на одељење неонатологије. Оливери наредног дана др Костић саопштава да је једно дете умрло и теши је речима “Млади сте, имаћете још деце...”.
НЈеном супругу Саши не дозвољавају да уђе у болницу и негативно одговарају на њихове захтеве да виде мртво дете.
- Већ наредног јутра мене отпуштају, док друга беба остаје на лечењу. Наредних месец дана могли смо само телефоном да се информишемо о стању нашег малишана, да би га најзад отпустили без било каквог папира - предочава Оливера Богојевић. - Успели смо некако да дођемо до извештаја са обудкције, у коме нема ни личног броја наше бебе, нити података о мени. Пише само име и презиме. А као узрок смрти се наводи масовно крварење у мождане коморе. Није написано ни ко је био одговорни акушер.
- А док сам накратко била смештена на одељењу неонатологије, упала сам у одељење где је мој син требало да буде у инкубатору. Кад тамо, затекнем неку жену у зеленој униформи, како држи моје дете. Успела сам и да је усликам фотоапаратом - прича Оливера. - Ко је та жена, која држи дете које је наводно у тешком стању, да је морало да буде у инкубатуру?

ПРЕТНЈЕ КРЕМАЦИЈОМ
ИСИДОР, друго мушко дете Богојевића, које је наводно изгубило брата по рођењу, сада има девет година. А Оливера и Саша су упорни - знају да је тешко, али ће наставити са потрагом за својим синчићем, за кога не верују да је умро на наонатолошком одељењу ГАК у Вишеградској улици.
Као и Богојевићима, и Оливери Нешић (37), запосленој у СО Панчево, контрадикторна документација о наводно умрлој деци не да мира. Ова Панчевка родила је у седмом месецу трудноће 10. октобра 1994. године два мушка близанца.
Бебе су пребачене у београдски Институт за превремено рођену децу, а она је остала да лежи у панчевачкој болници. Већ 12. октобра добија телеграм да јој је прво близанче умрло са поруком “уколико не дођете да преузмете дете, сахрањивање ће се извршити кремирањем”.
Оливера излази из панчевачке болнице 13. октобра да би наредног дана, у јутрањим сатима отишла до Београда да види друго дете. Међутим, тада јој саопштавају да је и оно умрло!
- Када смо тражили да преузмемо тела, речено нам је да су већ кремирана, а по повратку у Панчево стигао је телеграм индентичан првом “Примите наше саучешће, ваше друго дете је умрло. Уколико не преузмете дете ради сахране, сахрањивање ћемо извршити кремирањем...” - прича Оливера.
Када је почела своју истрагу, Оливера је пре неколико месеци добила потврду ЈКП “Погребне услуге” Београда да су јој бебе кремиране - 21. октобра 1994. године!
И Катарина Живковић, сада настањена у Зрењанину, кренула је у истрагу за својим наводну умрлим сином, који је рођен 6. маја 1979. године у Сокобањи, а после три дана напрасно умро у нишком породилишту.
- Одмах после порођаја пребачена сам у нишко породилиште, где је беба одмах смештена у инкубатор - прича Катарина. - Како ми нису дозвољавали да видим синчића, кришом сам успевала да га погледам. Изгледао ми је сасвим добро, али су ми лекару упорно причали да се налази у лошем општем стању, да би ми 9. маја саопштили да је умрло.
- Недавно сам се обратила матичној служби СО Сокобања са захтевом да ми се изда крштеница за моје дете. Матичарка Милена ми је рекла да дете није заведено као рођено, али да имају решење којим је њена служба обавештена о смрти мог детета.

НЕ НАСЕДАЈТЕ ВРАЧАРАМА
КАДА сам затражила тај документ, добила сам зачуђујући одговор да се тај папир налази у сокобањској полицији! Остало ми је нејасно како матичар може овакав податак да памти пуне 23 године и га да изненада саопшти из главе? - предочава Катарина Живковић. - У просторијама ОУП примио ме командир, а затим се појавио неки његов “колега” који се није представио, али ме је добронамерно саветовао да не наседам на приче неких “баба врачара” и да се не служим бројкама, шифрама којима Милутин Манојловић из Сокобање покушава да одреди место где се украдена деца налазе.
Живковићевој је у полицији “препоручено” да не буде параноична, као и да су грешке у вођењу докумената могуће али да не “треба да се хвата за њих”.
- Тај исти инспектор, за кога сам касније сазнала да се зове Бобан Трифуновић и да је са Косова, на крају ме питао “шта ћу постићи ако све то и докажем?!” - каже Катарина.
Интересантно је да је после ове јавно публиковане изјаве Катарине Живковић, уследило и прво реаговање. Иако је у тврдњама Живковићеве поменута само именом, реаговала је Милена Милић, матичарка СО Сокобања.
- Изјава госпође Живковић је чиста неистина. Разговор о поменутим документима обављен је у канцеларији секретара Општинске управе, коме је поред мене, присуствовао и секретар, као и рођака госпође Живковић - наводи, између осталог, у реаговању матичарка Милић. - Речено јој је да је дете уписано у МКР у Сокобањи, да је упис извршен накнадно по решењу СУП по истеку рока, а да је податак о смрти уписан на основу извештаја, односно извода из матичне књиге умрлих Матичне службе општине Ниш.
Катарина Живковић, мећутим, остаје при својим тврдњама, напомињући да је све то већ написала у кривичној пријави коју је поднела против НН извршиоца за одузимање малолетног лица и промену породичног стања. А док она покушава да докаже за многе недоказиво, њена ћерка Анета је на Правном факултету успешно одбранила семинарски рад на тему “Крађа деце из породилишта”! За свој рад користила је управо новинске чланке о овој теми, али и кривичну пријаву своје мајке Катарине.

ДУБОКЕ ТРАУМЕ
САМА чињеница да је лекар способан да прода бебу је довољна да неко у овој земљи стави прст на чело. Ову констатацију изрекла је оперска певачица Радмила Смиљанић, која је после серије новинских чланака о мистериозним смртима беба у породилиштима, јавно изразила и своје сумње да јој је пре 33 године девојчица умрла по рођењу. Примадона је констатовала и да свако дете, ако је заплакало и живо рођено, има право на сахрану.
- Да ли се ико икада запитао шта се дешава са тим бебама? Да ли их спале, баце у креч, неке продају за прасе и двеста-триста евра, а родитељима замажу очи. Ако је мајка дала лекару део своје утробе, ред је да дете, па и мртво, добије назад. Да има право на ковчег и гроб на који ће отићи! Без обзира колико је то болно - истакла је у својој исповести примадона Радмила Смиљанић. - И ко зна у колико је случајева мајкама речено да су деца мртва, а она жива, здрава и продата негде. Неко је дужан да каже где су толике дијагнозе и резултати обдукције. Кад породице буду имале право да сахране своје умрле бебе, онда неће бити препродаја и јавашлука који дебело коштају целе породице. Мајке ће тада бити без дилема.

НАСТАВИЋЕ СЕ