Пише: Миша РИСТОВИЋ
И ОНИ спадају међу уцвељене родитеље који без оклевања траже сваки трачак наде да ће можда наћи своју давно изгубљену децу, за коју сумњају да су после рођења украдена из породилишта.
Породици Вучковић из Београда - ЛЈиљани и Јовици - многа тешка питања и још теже дилеме не дају мира.
- Многи ће питати шта смо чекали 11 година, па тек сада покрећемо питање наше наводно умрле деце. Па, нисмо били свесни шта нам се догодило, нити смо могли да поверујемо да нам је неко прогласио дете мртвим, да би га касније препродао - каже Јовица Вучковић. - После силних сличних прича, чврсто верујемо да су деца крадена из породилишта. Придружили смо се заједничкој тужби како би спречили да се то више ниједној породици не деси. А надамо се и да ћемо ући у траг нашем детету.
Јовичина супруга ЛЈиљана 1988. године родила је сина Вукашина. После три године поново је у другом стању, а 27. августа 1991. године одлази на одржавање труднође у ГАК у Вишеградској улици у Београду.

АУТОПСИЈА БЕЗ ПЕЧАТА
- Лежала сам два дана са пуклим водењаком потпуно сама у соби, а они су хтели да идем на ултразвук, да раде неке анализе - прича ЛЈиљана.
Када је 15. октобра осетила болове, буквално је сама отишла до бокса за порађање и све је протекло у реду. Родила је мушко дете које је заплакало, а потом јој је речено да дете мора неко време да буде у инкубатору. Међутим, убрзо је др Костић рекао да **не брине, још је млада, и да јој је дете умрло**. Наводно су му испуцали капилари.
- Дошао сам тек сутрадан у болницу, не знајући шта се дешава јер нисам добио никаво обавештење. Тек после три сата успео сам до одем до одељења где је лежала ЛЈиља, коју сам затекао уцвељену... - прича Јовица Вучковић. - После неколико дана дошли смо к себи и затражили обдукциони налаз, али нам је саопштено да аутопсија није завршена. Били смо упорни да би на крају добили тај документ, са потписом др Ђерђа Кокаиа. На извештају, међутим, нема ниједног печата.
Вучковићи после велике трауме одлучују да анализом своје крви утврде да ли постоји неки генетски проблем који је проузроковао смрт детета. Међутим, на Институту за исипитивање крви једна докторица им је рекла да је све у реду са њима, да је порођај био нормалан и да су за фаталан исход криви доктори.
ЛЈиљана 1993. године рађа сина Николу, а четири године касније и кћерку Јелену.
- Сада тражимо четврто дете, нашег сина - поручује Јовица.
Даница Димитријевић (65), пензионисани економиста из Београда, за разлику од осталих унесрећених родитеља који имају сличну трагичну судбину, ниједног тренутка није престала да тражи своје дете.

МЛАДИЋ ИСТИ ОТАЦ
Никада није посумњала у чињеницу да је 27. јула 1969. године у 14.55 сати донела на свет здраво мушко дете и да је оно после неколико дана украдено!
- То што досад нисам успела само може да иде на душу онима који су ме тим бесрамним чином хтели да упропасте - каже Даница. - Ево, тридесет трећа година ће како се борим са аветима, лоповима, криминалцима, трагам за несталим сином и не прихватам никакву лаж да је он наводно умро, да ја нисам у праву. Ако је умро, где му је онда гроб? А да сам у праву, имам сијасет доказа.
Узимала је Даница адвокате и детективе, али узалуд. Сви су је варали и узимали новац, па је решила да сама тражи сина.
Једног дана 1991. године, испред Машинског факултета приметила је младића који јој је ишао у сусрет. Нешто је проговорио док је пролазио поред ње, а Даница се онесвестила… Младић је био слика и прилика Даничиног момка, њене велике љубави, који је био корпулентан, карактеристичан, са девијацијом у носу, те је имао специфичан глас.
Даница је одмах отрчала код декана Машинског факултета и тражила слике уписаних студената из 1988. године, када би њен син требало да упише факултет. Предочила је декану своје сумње, а он јој је лаконски одговорио да је она себична мајка.
После тога одлучила је да све поново покрене…
Даница Димитријевић се пре 33 године заљубила у једног младића и затруднела. Као девојка, у болници **Др Драгиша Мишовић** у Београду родила је синчића тешког два килограма и дугог 49 центиметра. Три дана после рођења видела је кроз прозор болнице како бабица у дворишту предаје њено дете некоме у комбију, а тек касније јој је објашњено да је дете пребачено у Центар за недоношчад у Улици краља Милутина.
- Од 6. до 8. августа сам била кљукана лековима и спавала сам непрекидно. Када сам се пробудила, дошла ми је сестра и на силу сам, на лични захтев, изашла. Сестри су у међувремену показали кобајаги моје дете, али су јој подвалили. Замислите лопове, показали јој неку наказу, неко жуто дете дуго свега тридесет центиметара - прича Даница. - Отишле смо право у Центар за недоношчад, да видим и преузмем дете. А тамо ми, онако лаконски, неки доктор који се представио као Ђетко Брајовић каже да ми је дете умрло. Сестра ме затим одводи кући, кад долази комшиница која је примила телеграм из болнице у коме пише: **Ваше дете је умрло 6. августа 1969. године у 13 часова. Ми ћемо дете сахранити о нашем трошку**.

РЕЖИМ ВОЈНЕ ТАЈНЕ
Наредног дана Даница је отишла до болнице и тражила да види дете - мртво или живо, али сви су бежали од ње. Наредних шест месеци је од јутра до мрака седела или стајала испред болнице.
- Нисам хтела да одем, само сам понављала да ми врате дете. Клела сам их, псовала, али су сви скривали погледе. Нису могли да ме макну с прага, па су ме чак и шутирали како је ко стигао. Али све је било узалуд - вели Даница. - Потом ме моја фирма пошаље на градилиште у Замбију, где сам провела годину и по дана.
Даница Димитријевић је 1994. године београдском Окружном јавном тужилаштву поднела тужбу, у којој је навела да се деца од два килограма тежине по рођењу не шаљу у болницу за недоношчад, да нису уписана у књиге рођених, већ само у књиге умрлих…
Заменик окружног јавног тужиоца Милорад Трнанић готово експресно јој одговара у неколико редова да је наступила апсолутна застарелост за кривично гоњење и да нема основа за то.
- Моје дете су тек накнадно, 1993. године, уписали у матичне књиге рођених, да заташкају траг. Бранко Стефановић, шеф матичног одељења у општини Савски венац, рекао ми је у очи да је нада мном извршен криминал - тврди Даница. - Видосав Јовановић, заменик директора тадашњег Завода за превремено рођену децу, и пре девет година рекао ми је као и недавно да сам могла да видим дете да сам хтела, седам дана је рок, а ја имам живе сведоке како су ме избацивали са улаза болнице, не дајући ми да крочим унутра. А када сам им тражила историју болести, они су ми дали потврду да ми је дете умрло.
- У болници ми уместо тражних папира дају потврду да је документација уништена, али и да није, само је дају на увид на основу судског налога - предочава Даница. - Као да је то војна тајна. Све су то смислили како би сакрили свој криминал.

НАСТАВИЋЕ СЕ