Пише: Миша РИСТОВИЋ

РЕШИЛИ су да поднесу кривичне пријаве и тужбе против оних који су их, кажу, ојадили. Да се ствар истера на чистац. Да се увере да ли ту има истине или не. То што их сви одвраћају да је протекло много времена њима ништа не значи. Кажу да иду до краја.
Биљана и Часлав Момировић из села Джигољ код Прокупља упорни су у својој намери да доказима поткрепе свој став да им је дете - украдено. Ако не може пред судом, моћи ће пред Богом, кажу. А Момировићи, за разлику од других сумњичавих родитеља, трагају за двоје деце, два сина.
- Знамо да нисмо једини који трагају за својом наводно умрлом децом. Породица Гопић из села Баботинац имала је, отприлике у исто време, исте невоље. Такође и Иванковићи из Божурне. Одлучили смо да учинимо све што је могуће да пронађемо своју децу - прича Часлав Момировић. - Поднетом кривичном пријавом само смо питали смемо ли, имамо ли право на истину, макар и после толико година родитељског бола.
ДЕТЕ ЈЕ УМРЛО
БИЛЈАНА каже да је прво дете родила 10. јануара 1983. године. Два килограма и двеста грама. Заплакало је по рођењу. Видела га је, а бабица јој је рекла: “Жено, погледај, имаш сина!” Међутим, нису јој га доносили два дана.
- Тек трећег дана доктор ми је кратко рекао да је дете умрло. Без икаквог објашњења, без иједне утешне речи. Само, ето, дешава се, а ја сам млада и па ћу имати још деце - каже Биљана Момировић. - Сутрадан су ме пустили кући.
Годину дана касније, 26. јануара, Биљана је родила кћерку. Врло брзо је са њом изашла из болнице. То је данас лепа, здрава девојка.
Треће дете Биљана и Часлав су добили 26. јула 1985. године. Претходно је Биљана ишла на све контроле. Све је у реду, говорили су јој. И на Светог Аранђела, њихов сабор у селу, Часлав је одводи у исту болницу где се први пут породила. Јаве му да је мушко, а он се радује. Дечак је био виталан, по речима сестара и доктора, кажу Момировићи.
- Здраво, плаче јако, али ми га после првог пута не доносе на подој - наставља Биљана. - Чекам, чекам и почињем да сумњам. Није ваљда опет. Чим је мушко, одмах муке. Питам бабицу зашто ми га не доносите? Она каже осорно и грубо: “Ваљда ми овде знамо кад ћемо ти га донети...” Трећег дана је ушла у собу и повикала: “Жено, дете ти је умрло, хајде са мном код доктора на разговор.” Ја хоћу да се убијем. Не верујем. Рекли су ми да не долази у обзир да видим дете, да сам млада и да ћу се престравити. Одмах сам посумњала да ту нешто није у реду. Зашто да не видим рођено дете, макар и мртво. И шта ће они урадити са њим?
Часлав додаје да је дошао у болницу одмах по Биљином порођају, када су му рекли да је све у реду и да иде кући и части комшије јер је добио сина!

ОБДУКЦИЈЕ НИЈЕ БИЛО
- ТАКО сам и урадио. А онда, као гром из ведра неба, вест о томе да је дете добило излив крви на мозак. Увере и мене да не видим дете, да је боље тако... Још рекоше да ће послати тело на обдукцију. Питам када ћемо да знамо шта је било. **Добићете поштом одговор**, кажу ми - подсећа Часлав. - И ево, прође седамнаест година, а налаза са обдукције нема. Увидом у болничку архиву, преко везе, утврдили смо да захтев није ни упућен. Неко је **прескочио** ову формалност. И склонио наш допис.
Часлав је временом почео да размишља да Биљана не би смела више да рађа, да можда има неку скривену болест. Зато су ишли на многе прегледе у Ниш, па у Београд, где су лекари констовали да је жена сасвим здрава. Дуго су оклевали с новом трудноћом. Осам година ни тамо ни овамо.
Коначно, Момировићи су добили још једну бебу, рођену у Нишу 27. јануара 1993. године. То је њихов син Влада, деветогодишњи, весео и темпераментан дечак.
- Али временом размишљамо, како то да је од три мушка само једно изнела. Црв сумње нас нагриза. Сина рођеног 26. јула 1985. године обоје смо годинама сањали. Био је то један исти, стравично подударан, сан. Сањала сам кућу, и њега, плавокосу бебу, и једну жену у црном, и једну другу, која га чува. Испред куће чесма, над њом јабука - велика, разграната... И неку продавницу у комшилуку - каже Биљана. - Одувек смо сумњали у оно што нам је речено у прокупачкој болници.
Часлав тврди да није тражио везе када се његова Биљана порађала, нити је знао ко је од лекара тада у тој смени.
- Ми смо људи са села, не разумемо латински и поштујемо бели мантил. Не желимо никога ни да оптужујемо, јер нисмо знали ни како су се звали лекари и бабице у породилишту, а и зашто бисмо - каже Часлав. - А можда смо и зато деловали погодно за крађу деце.

СНОВИ ИЛИ СТВАРНОСТ
МОМИРОВИЋ прича и да су, служећи се пре свега родитељским инстинктом и уз помоћ воље, у околини Алексинца пронашли дечака који би могао бити њихов син.
- Сазнали смо да постоји један мали који је усвојен, то не крије та породица, али да времене рађања и сличности са Биљаном указују на нашег првог сина. Одем, кријући се, да га видим. И јесте, нема ту много размишљања. Али, та породица прича сасвим неку другу причу, крије нешто. Жена код које живи каже да га је узела из београдског породилишта - тврди Часлав. - Ми јесмо неуки људи, живимо од пољопривреде, али знамо да се деца за усвајање узимају из Дома у Звечанској, а никако одмах из породилишта. И знамо да је усвајање једна тешка и дуготрајна процедура. А она каже - има уговор о усвајању. Па није то њива на продају, па да имаш уговор! Мајка дечака је наводно нека докторка из Сокобање која га је оставила и свих ових година се не појављује. Не дозвољавају да се уради анализа крви. Да се види да ли сам ја отац. Нисам толико неук да не знам да је крв увек иста, да то нема везе са пубертетом и другим причама.
Биљана предочава и да су они били у тој кући и поразговарали о свему.
- Приликом првог сусрета жена је била непријатна. Касније је **омекшала**. Кад сам први пут видела ту жену, њену кућу и двориште - замало да се срушим! То је била жена из мог сна, и у дворишту је стварно била чесма, а изнад ње велика јабука. Иста улица, исти сокак, а у њему - продавница... Све сам ја то већ видела, знала сам и као мајка осећала - каже Биљана.
Момировићи су убеђени да ће правда на крају да победи. Важно нам је да смо дечака пронашли.
- Тешко је описати како нам је било кад је позвао брата и сестру у шетњу, и кад смо их гледали како причају и седе заједно - кажу Момировићи. - Он је већ одрастао, ускоро ће бити и пунолетан. Ако буде желео, урадићемо све анализе и доказаћемо истину.

ШТА СТЕ ЧЕКАЛИ
- ВИДИМО у новинама да у прокупачком тужилаштву питају шта смо чекали до сада са пријавом, и тврде да овакви случајеви застаревају после три, а највише шест година. Нама још нису званично одговорили. Ако је неко украо наше дете зар то није злочин и не разумем како такво недело може да застари? - пита се Часлав. - Поготово ако у Општинском тужилаштву у Прокупљу кажу да “не искључују могућност да је осамдесетих година било случајева какав је случај породице из Джигоља!”


Наставиће се