Помислили сте да сте пронашли сродну душу, идеалну половину за цео живот, али сте схватили да делите свакодневицу са особом која је далека, страна, неприступачна... Не можете да допрете до партнера, шкрт је на емоцијама и речима, не знате шта мисли и осећа. Сваки покушај да му се прближите, ствара још већи зид између вас. Шта карактерише емотивно недоступног партнера и како га препознати?

Психолог Јелена Бранковић сматра да такве особе често умањују важност и значај и својих и туђих осећања. Склоне су површнијим односима, избегавају дуге и стабилне партнерске релације. Често имају и више паралелних веза или оне на даљину.

- Такве особе негирају или минимизирају постојање својих осећања, не желе о њима да говоре, да их деле са другима или да се тиме баве на било који начин - каже за “Живот плус” Јелена Бранковић. - За туђа осећања често кажу: “Неоправдано се љутиш”, “то није разлог за бригу”, “немој да плачеш” или слично. На тај начин се блокира размена на емоционалном нивоу и шаље порука о психолошкој забрани на одређена осећања. Често било какву емоционалну размену доживљавају наметљиво и угрожавајуће. Уколико је реч о непријатним осећањима напуштају разговор или прекидају комуникацију, а када су она пријатна, карактеришу их као превише драматична и слично. Када су узнемирени имају потребу да се осаме, пре него да проблем поделе са партнером.

Осим психолошких и емотивних граница, такве особе су склоне постављању и физичких граница, наглашава наша саговорница. Имају јасан став о личној приватности, често не желе да упознају партнера са својом породицом и пријатељима (и обрнуто), тајанствени су у вези с претходним животом, одбијају јавну повезаност са партнером (на пример на друштвеним мрежама) или јавно прихватање статуса дечка или девојке. Шта се крије иза таквог става?

- Начин на који неко улази у везу и одржава блиске односе у одраслом добу повезан је са његовим раним или претходним искуствима - каже психолог. - Емоционални одговор у партнерским односима обликује се односима са важним фигурама током одрастања. Уколико су те особе биле хладне, недоступне, на дистанци или нису одговарале на емотивне потребе детета, оно ће одрасти са животном филозофијом да је неопходно да се унапред заштити од блиских односа емоционалном дистанцом и недоступношћу. Тако се долази до “превенције” понављања болних искустава. Креирање таквог “одбрамбеног” става често их води у мање квалитетне релације из којих излазе потврђујући своја уверење да је блискост “заиста била опасна”.

Развијање стратегије

Понекад емотивно неприступачне особе развијају овакве “стратегије” као реакцију на претходне партнерске везе и бракове, а не само на основу искустава стечених у породици из које потичу. Најважнија су рана искуства која се касније кроз вршњачке односе, пријатељства, другарства и симпатије, често потврђују и воде људе у учвршћивање обрасца везивања.

Да ли је могуће променити такву особу, како срушити зид и остварити већу блискост? Будући да су обрасци емоционалне недоступности стечени у односима, за учење другачијег понашања, односи такође могу бити “лековити”.

- Уколико особа жели да пружи партнеру доследније, прихватљивије и нежније искуство, постоји могућност да ће и сама бити спремнија да усваја другачије вештине од дистанцирања. Да би се то догодило, неопходно је прихватити партнера са већ усвојеним обрасцем, изаћи у сусрет његовој потреби за аутономијом и независношћу, не притискати га да дели емоционална искуства. Мада изгледа чудно и парадоксално, овакав приступ представља много сигурније окружење у коме он може да одлучи колико ће се емоционално укључити. Потребно је обезбедити оваква, прихватајућа понашања у континуитету како би емоционално недоступан партнер стекао поверење, чиме би се дугорочно обезебедило више емоционалне размене, корак по корак. Такође је важно разумевање порекла партнерове емоционалне дистанце. Ако се то схвати као избегавање понављања болних искустава јер су мотивисана страхом, а не као намера да повреде партнера, већа је вероватноћа да ће емотивно недоступан партнер моћи да прихвати блискост која му се нуди.

Како емотивна недоступност утиче на везу или брак? Да ли може да доведе до раскида или развода? Да би однос опстао, неопходно је показати разумевање за начине емоционалног функционисања партнера, сматра психолог.

- Начин на који се партнери међусобно адаптирају на обрасце блискости може бити мање или више функционалан. Ако је партнер емоционално дистанциран, то не значи нужно прекид везе или развод. Међутим ако се други партнер адаптира тако што његову недоступност доживљава као увреду и занемаривање, а затим инсистира да се ствари одигравају другачије, они ризикују да развију међусобни образац избегавање/дистанцирање - прогањање/нападање који је изузетно нефункционалан. Блиски емотивни односи су саставни и обогаћујући елемент људског постојања и значајан терен за могућност личног раста и развоја. Обрасци емотивног повезивања нису дати, нити уклесани у камену, али кроз остваривање односа у коме развијамо здраву везаност и кроз психотерапију, сигурно можемо да их унапредимо.

НИСУ ЕГОЦЕНТРИЧНИ И БЕЗ ЕМПАТИЈЕ

На питање да ли су такве особе егоцентричне и без емпатије, наша саговорница каже:

- Не морају да буду егоцентричне, нити без емпатије, јер емоционална дистанцираност нужно не спада у домен психопатологије. Такве особе такође желе да воле и буду вољене, да припадају и буду блиске. Теже томе да се повежу и уђу у везе, али их уверења често у томе блокирају и креирају баријере. Недостатак блиских искустава у међусобној емоционалној размени, узајамној бризи и пажњи често их чини “невештим” да у везама функционишу на такав начин. Тај неуспех може додатно да их узнемири, често траже други излаз, окрећу се пријатељима, забави, послу, улазе у нове везе, или се одлуче на самоћу и повученост и тако само одржавају емоционалну дистанцу и недоступност.