Прва љубав је веома велика и веома мала - записао је Виктор Иго, а истраживање холандских научника показало је да она, каква год била, увек оставља траг на души. Јер, младалачки занос је неукротив када се први пут мало јаче размахне. И зато, како су закључили стручњаци из Мастрихта, има моћ да трајно утисне печат на нама и одрази се на све будуће емоционалне односе. Истраживачи су на основу анкете коју су спровели у средњим школама дошли до сазнања и да млади верују како ће љубав која им се у том добу догађа трајати до краја живота. Тешко је, међутим, предвидети њен исход и трајање, али оно што стручњаци лако закључују јесте да снага, суштина, форма и израз прве озбиљне везе из младости може да се одрази на све касније емотивне приче.

Зашто је то неписано правило? Због чега нам се током живота понављају исти или слични обрасци понашања у вези? Да ли прва права љубав може да нас размази или осакати? Колико у свим другим партнерима несвесно трагамо за оним првим?

Марија Вицковић, психолог и психотерапеут, каже да младалачки однос јесте нека врста записа који урезујемо у своје биће и који нас током живота одређује.

- Срце све памти, а највише прва искуства која му се догоде - наводи саговорница “Живота плус”. - Много зависи од тога како се однос развијао, да ли је то била пријатна или негативна релација, колико је у њој било суза, а колико осмеха, да ли су темељи на којима је почивао били здрави или је у њему постојала искључива доминација једне стране, угњетавање, насиље...

ПОНАВЉАМО УСВОЈЕНО

Када говоримо о младалачкој љубави, важно је да прво кренемо од онога што младост јесте. А свакако су лепршавост, незрелост, нестабилност, тражење себе, склоност ка драматизовању, подложност утицајима других и отуда рањивост, кључни термини који је одређују.

- Када размишљам о младим људима, увек прво помислим на њихову тананост. То су бића која немају изграђен, јасан поглед на свет, али ни на саме себе. Већина, што је природно за године и одсуство искуства, нема снаге да завири у сопствену унутрашњост, па о себи формира мишљење на основу онога што чује од других. Ако некој девојчици кажете да је глупа, она ће у то лако поверовати, иако је то далеко од истине. Или уколико неког младића увредите речима да је шмокљан, мало је вероватно да му то неће направити комплекс. Тако долазимо до тога и да се њихово срце и емоционална писменост практично “школују” кроз однос са првим партнером. Од тих лекција зависи свако даље “школовање” - каже Вицковићева.

За првог партнера се, логично, прилично вежемо. Уколико је он према нама добар, искрен и поштен, можемо да помислимо да је сваки такав. Он нас можда и трајно размази, па у свакој новој вези не желимо ништа мање од статуса принцезе/принца. Као што нечије омаловажавање, малтретирање и искоришћавање можемо да (пр)оценимо као понашање које постоји у сваком односу. Природно је да у годинама неискуства оно прво доживимо као образац по којем све(т) функционише.

- Не заборавимо притом да свако понашање прате одређена емоционална стања - радост, туга, очај, кајање, грижа савести. То значи да и њих често понављамо, свесно или несвесно, у другим везама. Јер, када смо млади, ми се лако вежемо за неког. И онда, кроз развој ситуације, интензитет емоција, садржај везе, ми формирамо однос према љубави уопште, а тиме и према ономе шта можемо да очекујемо од нове везе - тврди психолог и додаје да се у младалачким годинама, наравно, не размишља о томе шта ће бити после или би могло да буде.

Суштински проблем који израз прве љубави може да направи јесте “навикавање” на то да је у вези нормално да те неко омаловажава, кињи, прави љубоморне сцене, ограничава слободу, психички и физички малтретира.

- То дефинитивно оставља дубок траг, па особа може трајно да остане емоционално неосвешћена, да у свим каснијим везама понавља или инсистира на улози жртве, односно џелата (зависи коју ролу је играла). Једна од великих заблуда младости је да уколико нема буре нема ни љубави. Због тога већина односа управо и протиче у неком сталном надгорњавању и узурпирању, а то не може да се не одрази на развој личности као целине - упозорава саговорница.

ТЕШКО ЈЕ ОПЕТ ОТВОРИТИ СРЦЕ

Бранислав Нушић је записао да је прва љубав опасна само када је уједно и последња. Саговорница “Живота плус” каже да, нажалост, многи после прве љубави никада више не успеју да остваре нову, квалитетну везу. Понекад је за то крива склоност ка идеализацији, а некад заиста срце не може поново да се отвори за нову особу.

- Када се млад човек заљуби, онако јако, има осећај да је то то и да никада више неће бити ни са ким другим. Убеђен је да ће се венчати и да ће то бити љубав до краја живот. Младост је углавном фаталистичка. Верује да је то што се тренутно одиграва почетак и крај свега. И због тога је врло тешко младој особи која се лудо заљубила и мисли да ништа друго осим тога не постоји, објаснити да је сваки однос неизвестан. Да већ сутра може да пукне. Да ћемо му се једном можда подсмевати. И себи у њему. Али, није занемарљив ни број оних којима је прва љубав заиста и вечна. Многи парови имају срећан и дуговечан брак, који је био круна њихове младалачке везе. И то је чаробно. На супротној страни од њих су они који због интензивних емоција у првом љубавном односу, који се, нажалост, завршио, више никада нису успели да се ослободе за нову причу. Или су у свакој другој тражили првог партнера, упорно га постављајући као модел који мора да се понови, или су у новим релацијама покушавали да по сваку цену примене образац који су једном усвојили или су само идеализовали прошлост, па у садашњости нису могли да пусте корење. И тако их је прва љубав озбиљно коштала и учинила самим, а многе и усамљеним - објашњава психотерапеут.

Саговорница закључује да можда није лако, али да је увек лепо када отворимо срце и упркос сећањима и импресијама о првој љубави, полако наставимо даље. А ко зна, можда нам се, када се не будемо ни надали, поново врати лепа прошлост. Па нека онда буде у духу стихова Мике Антића:

- И када се једном у дубокој старости сретнемо у неком дому пензионера, па пред Нову годину или неки други празник одиграмо заједно један валцер или танго, и заљубимо се једно у друго 3681. пут, нека и то буде само прва љубав и ниједна више.

КАД ЖРТВА ПОЧНЕ ДА СЕ СВЕТИ

Раскид у раној младости углавном изгледа као смак света, а саговорница наглашава и да начин на који се он десио одређује како ћемо се касније постављати у везама.

- Понекад се догоди и тзв. стокхолмски синдром, када се жртва веже за џелата, па упорно покушава да га врати по сваку цену. Нажалост, дешава се и страшно насиље међу младима, када дечко насмрт претуче девојку јер је био љубоморан или зато што га је оставила. А понекад и неко ко је био жртва у неком односу, у наредном све трауме које је доживео “наплати” недужној особи, па се иживљава над новим партнером, светећи му се, ни кривом ни дужном, за бол који му је неко други нанео - наводи психолог.