Како није могла да укине љубав, црква је покушала да је дезинфикује, па је створила брак - записао је песник Шарл Бодлер. Многи су му на томе, гласно или прећутно, замерили, али ова институција је свакако преживела чак и у савременом времену које живимо. Чињеница је, ипак, да се променила, “изобличила”, допунила. Јер модерно доба тражи и модеран облик партнерског живота, па тако имамо шаренолике форме заједништва - од “дивљег” брака у коме се двоје нису регистровали пред матичарем, али живе заједно, преко односа венчаних који су под истим кровом само викендом и оних који су сва правила испоштовали, али се не поштују, до заједнице разведених супружника који станују на истој адреси. Колико смо се уопште навикли на то да ова институција није оно што је некад била? И да ли је у модерном браку могуће да се одрже патријархалне вредности? Да неке кључне остану вечне. Или је време трајно прегазило темељ на којем је брачна заједница почивала?

У намери да дођемо до одговора на ова питања, разговарали смо са Бојаном Кучинар, психологом и психотерапеутом.

- Данас се све чешће чује од младих парова да је брак превазиђена институција, да папир не значи ништа, да они живе у “отвореном” или “слободном” браку - каже Бојана.

- Гледајући суштински, тај документ и не значи много, важније је питање квалитета односа, чврстине и постојаности заједништва. Али посматрајући симболично, папир би могао да представља званичан, добровољан пристанак појединца да уђе у заједницу са другим и активно учествује у њој, да са њим гради један систем. Данас се, међутим, углавном граде површни односи који се врло лако прекидају чак и услед мање кризе, а онда свако живи за себе. Као да уопште нема заједништва.

Не исмевајмо традицију

Имајући у виду велики број развода, насиље у породици, краткотрајне и површне везе, саговорница “Живота плус” каже да се намеће питање - да ли смо толико напредовали да смо превазишли институцију брака или нам је она постала презахтевна?

- Ако је сврха брака, односно породице, да појединцу омогући стабилност, ред, поредак и подстицајно утиче на његов развој, што је основна потреба сваког човека, поражавајућа статистика о броју развода иде у прилог томе да нам све више мањка способности за заједништво - закључује психолог.

Да ли смо се заправо ми прилагодили новом добу или оно нама, па је због тога све мање воље и потребе да са неким делимо живот? Или смо били принуђени да у брак “увеземо” не само савремене форме, него и вредности? Саговорница истиче да модерно друштво врло вреднује индивидуализам.

- Егоцентрична култура, каква влада данас, на прво место ставља задовољење сопствених потреба, док смо раније градили колективни дух, имали заједничке циљеве. Сада је само битно да се утоле личне тежње, па тако и онај други са којим живимо представља само инструмент за задовољавање наших потреба. Живимо и у потрошачком друштву, па ако партнер не испуњава одређене циљеве, ми га мењамо и тражимо нов “производ”. А све ово иде у прилог потреби за слободом, јер је идеја да је традиционални брак робија и да од појединца тражи пуко жртвовање - наводи Бојана.

Чини се тако да се све гласније подсмевамо заједници у којој су се партнери венчали, добили децу, живе заједно, поштују се и све деле надвоје. Као да нам је та слика постала изузетак, а не правило.

- Јер традиционална породица више није модерна, па тако због потребе да будемо у тренду исмевамо све што је традиција. Мислим да је реч о врло површном приступу. Лако прихватамо оно што нам неко други сервира као исправно. С друге стране, такав тип заједништва подразумева ангажовање, улагање, одговорност, па ако немамо способности за то, посегнућемо за рационализацијом као механизмом одбране. У питању је поступак омаловажавања вредности и циљева које појединац није успео да постигне, те се другом, заменском циљу, који је доступан, приписује знатно већа вредност од првобитно жељеног - објашњава психолог.

Пажња и брига увек годе

Статистика показује да се у Србији сваки четврти пар разведе и то у првих пет година брака, а да се у односу на 20. век преполовио број регистрованих брачних веза. Бројке показују да је ова институција све мање популарна, али да, ипак, опстаје у неком облику. Да би брак могао да преживи, стручњаци кажу да је природно да се мало обликује, прилагоди савременом добу, али да опет задржи неке патријархалне вредности.

- Да би савремена породица опстала, чланови породице би требало да имају заједнички циљ, јер их он држи на окупу и даје им стабилност. У патријархалном времену знало се шта је то и сви чланови су радили на томе да га достигну. Јасно су биле подељене улоге и послови, мушкарац је материјално привређивао, жена је бринула о деци и домаћинству, а и деца су имала своје обавезе, па су тако сви одговорно при ступали заједници. Данас је другачије. Више нема поделе на мушке и женске послове, што је добро, али је пожељно да се зна шта је чија обавеза у заједници, како би се одржао ред. Једна од битнијих вредности која се неприметно губи када је у питању савремени брак, јесте поштовање. Некад су се ређе бракови заснивали из љубави, постојали су уговорени, мушкарци и жене нису ни знали са ким ступају у заједницу, али би током времена изградили однос поштовања. Даље би се он претворио у пријатељство, а пријатељство без љубави не постоји - наводи Бојана.

Зашто би неке архаичне норме требало да се врате и само мало модификују, као што су џентлеменски однос супруга према жени или брижан однос супруге према мужу? Зато што је тако изгледа, ипак, било боље.

- Мушкарци и жене су данас више него икад збуњени својим улогама, јер се оне преклапају. Даме из потребе да побегну из потчињеног положаја одлазе у екстрем, погрешно разумевајући еманципацију, па се тако боре за превласт, попримају и неке мушке карактеристике, што збуњује мушкарце и они не знају како да се поставе и одговоре на, њима неразумљиве, потребе. А онда и они, ваљда као противтежа, постају све више феминизирани. Али у основи и једни и други се боре за моћ, па ту нема солидарности, толеранције, поштовања, а емоције су презрене. Удаљавамо се једни од других. Зато би било пожељно да се у моду врате неки манири из прошлих времена када су се мушкарци и жене једни према другима опходили са поштовањем, и када се није омаловажавала нити презирала пажња, а ни и љубазност - поручује психолог.

И на крају, да закључимо, да бисмо могли да извучемо поуку - шта је то некада било боље, а шта је данас?

- У патријархалној породици је владала хијерархијска подела, отац је био ауторитет којем је указивано страхопоштовање, данас је ситуација у том погледу боља, јер се настоји да сви чланови буду равноправни. Оно што је некада било добро јесте да је породица имала јасну структуру, чврсте односе прожете поштовањем, што је утицало да се појединац ту осећа сигурно. Данас се све ређе срећу парови који живе са члановима шире породице. Мана већих заједница је што паровима углавном мањка интиме, док је предност што у таквој форми увек имаш на некога да се ослониш. Данас су рецимо баке, као поуздане, сигурне и топле фигуре, када је у питању брига о деци изашле из моде, јер су их замениле установе за чување или дадиље - наводи саговорница.


ЗАБЛУДЕ ДАНАШЊИЦЕ

Колико смо престали да се слушамо, поштујемо, пазимо једни на друге, опраштамо и подмећемо леђа зарад љубави, само зато што, као, нећемо да будемо у некаквом “подређеном” положају или мислимо да све можемо сами?

- Све већи број развода и тренд краткотрајних емотивних веза указује да немамо стрпљења, а често ни интересовања да скидамо слој по слој са сопственог, а онда ни са партнеровог бића, односно да продубљујемо однос. Недостаје нам толеранција и спремност на компромис, па онда када нам није пријатно, напуштамо причу. Једна од највећих заблуда данашњице јесте да ћемо бити задовољни собом и онда када изостаје улагање с наше стране. Тако се циклично трага за средствима која ће нас задовољити. Ступамо у површне емотивне везе у којима нема узајамности, чврстине односа, сигурности, поштовања. Ту заправо нема љубави или одлучујемо да будемо сами, због чега у основи осећамо дубоко незадовољство.