РАНИЈЕ се подразумевало да се, осим уз вољену особу, Нова година дочекује и са пријатељима. Није било важно да ли "најлуђу" ноћ прослављате у ресторану, дискотеци, на журки, планини или некој другој дестинацији, већ да сте у друштву драгих особа. Да тачно у поноћ загрлите пријатеље и наздравите им шампањцем. Чини се да су се у међувремену приоритети променили, па им најчешће Нову годину честитамо штуром СМС поруком или путем друштвених мрежа. Тек да се каже да их нисмо заборавили.

Зашто све више парова "најлуђу ноћ" проводи удвоје, без пријатеља? Шта се променило и када смо постлаи такви? Психолог Милица Зарин истиче да је много разлога зашто се партнери одлучују да новогодишње празнике проведу сами, а један од најважнијих је то што људи данас имају већи избор и могућност да отпутују.

- Данас је једноставније и јефтиније отићи на путовање, а захтева и мање ангажовања (аутобуске линије, авио-карте, виза) и новца него пре 10 и 20 година - каже за "Живот плус" Милица Зарин. - Тешко је генерализовати, али истина је да смо се некада више дружили и били окренути једни другима. Много тога се променило, али не мора да значи да је то нужно лоше. Можда смо тада претеривали и можда је баш ово оптимална мера? И данас имате примере појединаца и парова који су врло друштвени, социјално ангажовани, окренути пријатељима, породици и укључени у социјалну микросредину, али су свесни да им прија и када се склоне од већег броја људи. Годи им да отпутују сами или да прославе нешто удвоје, па не можемо да кажемо да су социјално отуђени. Наравно, постоје парови који су окренути само себи, не друже се са другима и нису социјално ангажовани. Тако функционишу. Не недостају им други људи и то је сасвим О.К.

Истина је да емотивни партнери све мање имају времена да буду заједно, па су празници, попут дочека Нове године, прилика за то. Да ли је то данак савременом стилу живота који води ка отуђености?

- Сведоци смо брзог темпа живота, али будући да нам то није баш "наметнуто", сами доприносимо таквом "хаосу". То нам постаје изговор за све, па и за дружење. Слободно време нам је драгоцено и бирамо да га, пре свега, проведемо са партнером. То је прилика да се партнери посвете једно другом и надокнаде заједничко време које не успевају увек да нађу. Савремен начин живота јесте напоран и брз, али у великој мери га и сами таквим стварамо и одржавамо. Често се као разлог за то што се не дружимо и не негујемо познанства наводи савремени темпо живота. Али ако желите да се видите са неким, свакако ћете наћи времена. Можда не данас и ове недеље, али за месец или два сигурно.


ОПТИМАЛНА ДИСТАНЦА


Да ли се људи руководе тиме да им нико није потребан, јер имају једно друго? Саговорница "Живота плус" наглашава да постоје парове који тако функционишу. Упућени су једно на друго колико им обавезе дозвољавају и нико не може да уђе у њихов свет. Неки парови по таквом обрасцу функционишу готово цео живот и често је то повезано са карактерним цртама личности. За младе људе или оне који су тек ушли у везу или брак је очекивана велика упућеност једног партнера на другог. Касније, током сазревања, стварају "оптималну дистанцу". Дакле, суживот и функционисање у пару, али уз очување индивидуалних граница.

- Тада се обично поставе добре основе социјалног функционисања, односно одржавања контаката и блискости са значајним људима ван актуелне везе - истиче наша саговорница. - Али код парова то често постане проблем када се не створи оптимална дистанца, када постају свет за себе, свет "ван света". У патолошким односима се дешава да један партнер инсистира на отуђености од других људи, под изговором да је то права љубав и доказ љубави, док овом другом то не прија и настају проблеми. Онај, којем то не прија, покушава да нађе решење - лажи, преваре или раскиди. Најлошија и најопаснија варијанта овог сценарија је да отуђеност парова од околине постаје моћан простор за манипулацију и стварање "токсичних" и нездравих односа између двоје људи. Често се дешава да када партнер схвати да је у патолошкој вези, већ је прекинуо контакте са блиским људима, па нема од кога да тражи помоћ, што другом партнеру даје предност у манипилисању.

Психолог Милица Зарин сматра да понекад није лоше да будемо довољни себи. Зрелост између осталог подразумева да живимо на свој рачун и уживамо у ономе што јесмо, без сталних циљева и условљавања других. Ипак, нико не може да живи сам и много је разлога зашто су нам неопходни други људи. Уметност је наћи оптималну меру између себе, партнера, и соба које нам значе.

Где је нестала новогодишња чаролија и радовање празницима које ћемо провести са драгим особама? Или је све мање ствари које могу да нас обрадују?

- Не смемо игнорисати чињеницу да смо се у сваком смислу "улењили". Предност савременог доба јесте да нам је велики број ствари доступан на један "клик" и "тач": да једним емотиконом можемо некоме да покажемо како се осећамо, а некада су се куповале разгледнице, писма или честитке и слале поштом. На други крај земљине кугле можемо да пошаљемо фотографију оног тренутка када је направимо, а некада смо у фотоапарату имали ограничен број фотографија и нисмо могли да их видимо док не развијемо филм. Новогодишња чаролија је у нама, као и радовање празницима. Ми одлучујемо о томе шта може да нас обрадује. Пођимо од себе и уложимо напор да за дочек Нове године будемо радосни, без обзира на то да ли смо сами, са партнером, друштвом, код куће, у кафани, на планини, на улици, у другој земљи, у пиџами или блештавој хаљини.

ТЕЖАК ИЗЛАЗАК ИЗ ЗОНЕ КОМФОРА


С обзиром на то да нам је живот умногоме олакшан тековинама савременог живота, све нам је теже да изађемо из зоне комфора у најбаналнијем смислу, па бирамо да останемо код куће, уз ТВ, мобилни телефон...

- То је углавном чисто губљење времена и отклон од живота и стварности - наглашава психолог. - Онда нисмо задовољни и још мање имамо воље да се дружимо и виђамо са другима и тако у круг. Због тога што нам је све олакшано, свакодневно мање улажемо напора (то се односи на генерације које су искусиле ове "напоре", они млађи то не могу ни да замисле), из чега произилази и одређена врста "лењости" за организовање дружења.