ПОВИШЕН глас, утишана нежност, пренаглашена љубомора, искључено поштовање, појачана агресивност, одсутна равноправност. Демонстрација силе. Ескалација страха. Садизам и мазохизам у дуету. Певају и плешу под наводним окриљем љубави. Зашто је тешко такав призор приписати најузвишенијем осећању? Зар управо агресија - ментална и физичка - нису његова негација? Зар га не демантује ни пристајање на позицију жртве? Чињеница је, међутим, да садистичко понашање неке жене тумаче управо као доказ љубави. Уколико партнер није патолошки љубоморан, не прави сцене, не малтретира их, као да их не воли. Очигледно је и да неки мушкарци не умеју другачије да се понашају. Виком, батинама и ускраћивањем права на слободу “граде” сваки свој емотивни однос. И тако настаје врзино коло из кога је тешко изаћи, а важно је да се изађе.

О томе зашто садизам и мазохизам нису и не смеју да се тумаче као потврда љубави, већ сигнал озбиљног проблема, разговарамо са Жељком Курјачки, психологом и психотерапеутом.

ПАТОЛОШКА ЉУБОМОРА И ПОТРЕБА ЗА ЊОМ

Ерих Фром, социјални психолог и психоаналитичар, говорио је да се садистички карактер боји свега што није сигурно и предвидиво, па тај недостатак покушава да компензује трансформисањем гусенице каквом се осећа у бога. Где се налази корен таквог понашања?

- У детињству. Мушкарац који је одрастао гледајући оца који и не покушава да контролише своје речи и поступке када осети љубомору, може да поверује да ни сам нема моћ да се одупре својим импулсима. Штавише, може да верује да је агресивност једина исправна реакција на неки женин поступак. У таквим везама он не преиспитује своје понашање, а она своја уверења о томе шта значи бити вољена, као ни своју снагу да изађе из таквог односа.

* Како жена пристаје да буде жртва садиста?

- Уколико је девојчица одрастала гледајући тату како прави љубоморне сцене и маму како му прашта и прелази преко тога, она може да научи да другачија љубав не постоји. Не мора да закључи да је то права љубав, већ да је у односу нужно да буде тако. Када се као одрасла забрине, оправдано или не, да је њен мушкарац не воли, може да проба га направи љубоморним, не би ли тиме добила доказ да је, ипак, вољена.

* Зашто мазохизам, као ни садизам, није потврда снажних емоција жртве (мазохисте)?

- Жена остаје уз љубоморног мужа или због тога што се плаши да га напусти или зато што верује да је његова љубомора доказ његове љубави према њој. У том случају, она осећа кривицу јер је неким својим поступком “изазвала” такву његову реакцију. Није ту у питању мазохизам, не жели она да буде мучена, већ је у питању њена погрешна, патолошка представа о томе како се љубав показује или пак како се “прави мушкарац” понаша. Када жена има такву представу о љубави, њој је веома тешко са мушкарцем који не осећа и не показује љубомору уопште.

* Шта такво понашање, једно и друго, говори о тим особама?

- Мушкарац који испољава љубомору на агресиван начин научио је, вероватно у детињству, да је такво понашање оправдано. Он верује да што је снажније осећање које је осетио, то има веће право да испољи вербалну и физичку агресивност. Притом не преиспитује личну одговорност, нити начин размишљања који је довео до тога. И, напослетку, не прихвата одговорност за своја осећања и поступке, па не тражи стручну помоћ, него обећава да их неће поновити или, просто, кривицу пребацује на жену.

СТОКХОЛМСКИ СИНДРОМ

* Може ли мазохиста да опстане у емоционалном односу ако нема садисту са друге стране?

- Заправо, не постоје мазохисти као људи који желе да буду мучени. Постоје само они који бирају да остану у таквом односу јер је алтернатива, у њиховим очима, још гора. Они одлучују да не иду из насилног брака, јер их је страх да оду и плаше се шта ће се потом десити. Понекад бирају да уђу у везе са насилним особама, јер им и то изгледа боље него да су сами. Понекад су живели са насилним очевима и та “територија” им није непозната.

* Колико је ту присутан и стокхолмски синдром, односно психолошко стање у којем се жртва везује за агресора?

- Наравно, може да буде присутан, нарочито ако агресор успе да прекине све њене друге важне везе са породицом и пријатељима. Када неког доживљавамо као веома моћног, ко може да нам уради шта год жели, да нам науди на сваки начин који замисли, па када он понекад покаже мрву људскости и нежности, тада се то може доживети као много значајније, него да долази од неког ко је одувек био нежан. Тако изгледа стокхолмски синдром и настаје у везама где насиље траје дуго.

* Да ли човек може да престане да буде мазохиста и како?

- Ако жена има очувану веру у себе и у своју снагу и нема погрешну представу о љубави, она ће отићи од насилног човека. Проблем је у томе што он ту своју мрачну страну не показује одмах, него постепено, да би тек после неколико година открио право лице. Тада долази до феномена “куване жабе”, односно жена је већ дуго са њим, често му је праштала, прелазила преко његових мана и све већих испада, па јој је теже да примети када се прешла граница. Истовремено, и њено самопоштовање и сигурност у себе су јењавали током година живота са насилником и тешко јој је да оде. Да је он показао такво лице одмах на почетку везе, она би лакше отишла.

* Може ли се помоћи садисти?

- Може, када он сам схвати своју одговорност у томе и прихвати да је његов начин размишљања одговоран за то што осећа љубомору, као и да је одговоран за сопствене поступке. Када преузме одговорност за то, тада ће потражити помоћ, како би увидео зашто то ради, научио да другачије размишља и да се са својим осећањима носи на неагресиван начин.


АЛАРМ ЗА БЕГ

* Шта може да нам буде први сигнал да имамо “посла” са мазохистом или садистом, како бисмо одмах побегли из тог односа?

- Добар показатељ је наш унутрашњи осећај страха. Плашимо ли се када помислимо како би нешто што се догодило, нешто што смо урадили он могао да протумачи погрешно? Осећамо ли понекад страх од сусрета са њим? Стрепимо ли од његове реакције? Страх је први показатељ, и најчешће тачан, али га ми касније утишамо и умањимо му значење тако што га преиспитујемо.