НИКО заиста не зна у ком добу деца почињу да формирају дуготрајна сећања. Неки истраживачи верују да се то догађа најраније око 3,5 година живота, а да све пре тога постаје део дечје амнезије. Други, пак, сматрају да овај процес почиње још раније, али да та сећања не трају дуже од адолесцентског доба.

А како то изгледа када се примени на претходне стресне месеце, када смо били у јеку пандемије изазване ковидом 19? Како ће тај период утицати на памћење наше деце? Колико то зависи од њиховог узраста и личности?

Старија деца ће се, вероватно, сећати свега, док ће млађа, углавном, заборавити већину догађаја.

- Деца млађа од четири године, највероватније, неће се сећати ове пандемије, барем не "из прве руке" - каже Стивен Мејерс, професор психологије са Универзитета Рузвелт у Илиноису. - Истовремено, основци до четвртог разреда ће се можда присетити да тада нису ишли у школу и да су људи свуда носили маске. Старија деца и тинејџери имаће у сећању много више детаља о том ружном периоду.

ПРЕЖИВЕЛИ СМО ПРИЧЕ које говоримо нашој деци такође директно обликују начин на који ће се сећати тешког животног раздобља. То им помаже да се присете неких стечених вештина, али и вредности које су тада научили. - Желим да ову пандемију памте као доба када су научили да буду отпорни - истиче Јипова. - Надам се да ћу ускоро моћи да им кажем: "Погледајте шта нам се десило. Био је то један од најгорих догађаја у овом веку, а ми смо га преживели".

Али не зависи само од година како ће се формирати сећање. Стручњаци кажу да у томе главну улогу, заправо, има личност.

- Све зависи од самог детета - каже Џени Јип, клинички психолог из Лос Анђелеса. - Имам близанце, а они су потпуно различите личности. Једно дете је опрезније, па морамо да будемо пажљиви шта изговарамо у његовом присуству, а друго је у фазону "баш ме брига".

Другим речима, одређени малишани су осетљивији на све што се око њих дешава, па ће им и памћење бити интензивније.

- Деца ће се јасније сећати елемената пандемије који су директно утицали на њихов живот - тврди Мејерс. - Ако вам се пријатељ или члан породице разболео, или чак умро од ковида 19, то може да постане трајно болно сећање. Али већ и сам осећај нелагодности и страха који је пратио све што је било везано за вирус корона такође је утицао на малишане.

То је један од разлога зашто је било важно да родитељи воде рачуна о томе шта и на који начин причају у присуству малишана.

- Појединачни догађаји, осим оних који су заиста трауматични, ретко имају дугорочни ефекат на дечји емоционални и социјални развој - каже Марк Рајнеке, клинички психолог и директор Дечјег института у Сан Франциско Беју. - Деца су углавном "имуна" на њих.

Ковид 19, међутим, није један догађај. У њему је садржано много тога.

- Како ће свако дете да реагује, зависи од породичне ситуације - појашњава Рајнеке. - Са којим специфичним изазовима и траумама су се чланови фамилије суочили? Да ли им је од короне неко од најближих умро? Да ли је родитељ лекар или медицинска сестра, која је све време морала да ради "на првој линији фронта"? Да ли се том приликом заразила? Да ли је родитељ остао без посла? Да ли је породични посао пропао? Много је тих "да ли", а свако је оставило трага.

Наравно, већину ствари родитељи нису могли да контролишу, али је помогла њихова посвећеност ономе на шта су могли да утичу: да дају деци до знања да су збринута, безбедна и вољена.

- То се увек исплати, јер пријатни тренуци са родитељима, иако су се дешавали у опасним околностима, могу да постану део онога чега ће се деца на крају сећати - каже Мејерс. - И пријатни тренуци су, баш као и тешки, кодирани у дугорочну меморију.