Изолација није убила жељу за новим “крпицама”

Славица Добросављевић

петак, 15. 05. 2020. у 17:20

Изолација није убила жељу за новим “крпицама”

Depositphotos

Ова ситуација није довољно дуго трајала да би направила корените промене у нашим навикама

Мере кућне изолације и социјалне дистанце због вируса корона многима су тешко пале, а са њима се нису лако носили ни купохоличари, којима су одлазак у тржне центре и куповина насушне потребе. Да ли су страст према шопингу током ванредног стања надокнадили онлајн куповином и хоће ли сада поново похрлити у велике трговинске ланце и продавнице? Или је пандемијска криза променила њихове навике, приоритете и свест о томе да задовољство није само у трошењу новца, већ и у другим стварима?

Психолог Елена Кузмановић за “Живот плус” каже да је ова ситуација била прилично шокантна и трауматична за све нас, због неизвесности са којом смо се суочили. Људи су се запитали шта ће се даље догађати, да ли ће имати посао и довољно средстава за живот, па се порив за куповином посматрао с два аспекта. Један нас упозорава да морамо да штедимо због неизвесне будућности, а други нас вуче у продавнице из страха да ћемо остати без нечега важног.

- Верујем да је иницијални шок свима донео другачије приоритете, али како је време одмицало људи су се мање-више адаптирали на нове услове, отворио се простор и за размишљање о шопингу, пре свега о онлајн куповини која нам сада нуди све - истиче Елена Кузмановић. - Куповина је често облик дистракције и утехе, начин на који себи стварамо узбуђење и одвлачимо пажњу од проблема. Зато верујем да су купохоличари остали без главног извора задовољства, посебно без тржних центара и ритуала куповине у њима, а то није било лако, јер је захтевало суочавање са собом.

НЕИЗБЕЖАН ОСЕЋАЈ КРИВИЦЕ

Да ли су такву страст у претходном периоду задовољили куповином посредством интернета?

- Највероватније јесу, јер су нам данас сви омиљени брендови, храна и услуге доступни онлајн и стално су у понуди преко друштвених мрежа. То је мање задовољство, јер нема уживања током куповине и инстант гратификације (награде) кад нешто купимо и одмах одемо кући. Овде је потребно да сачекамо, можемо и да се предомислимо, па нема толико импулсивности као када одемо у продавницу. Постављало се и питање шта куповати сходно ситуацији, јер нисмо знали шта нас чека и у шта треба да улажемо новац, па верујем да је куповину пратио и осећај кривице.

Шта би била најбоља алтернатива неконтролисаним потрошачким навикама?

- Ванредно стање је зауставило и успорило сваку врсту импулсивности од које нам се у великој мери састојао живот. Све је било убрзано, куповина се наметала преко реклама, наше жеље и потребе су креирале маркетиншке агенције смишљеним стратегијама само да би подстакле потрошњу. Нисмо ни сами знали шта нам заиста треба и какве су нам жеље. Време проведено код куће је донело прилику да преиспитамо где је ишао наш новац, посебно када смо могли да направимо пресек трошкова на месечном нивоу. Верујем да смо сви били изненађени колико нам у нормалном животу новац и време одлазе, а да нисмо ни свесни где. Дакле, ово је можда највише истакло вредност времена које смо напокон добили да будемо са људима које волимо, али и са собом. Верујем да то није свима било пријатно, јер нам је ускраћено да “побегнемо” од проблема, буквално и физички. Време смо сада могли најквалитетније да потрошимо на нешто што подстиче креативност, а карантин нам је доста тога и донео. Од кухиње, па све до односа према другима.

Хоће ли купохоличари после свега трошити новац као раније или ће кориговати своје понашање?

- Ванредно стање није довољно дуго трајало да би направило корените промене у нашим навикама и потребама и мислим да нећемо мање куповати. Чини ми се да смо се само зауставили, бојим се да ће се потрошња наставити као и раније, можда са више обазривости, јер треба да уштедимо новац за непредвиђене ситуације, као што је била ова. Та велика потреба за куповином је у овом тренутку и даље опасна, јер су одласци на места где има много људи и даље ризични због вируса. Зато би било добро да још мало одложимо одлазак у тржне центре или да, ако већ морамо, предузмемо све мере предострожности. И поново да размислимо да ли је ово, ипак, прилика за неку промену.

Да ли ће ова ситуација многима помоћи да схвате да није најважније да се из шопинга врате са пуним кесама?

- Мислим да се никад нисмо враћали кући са пунијим кесама као претходних недеља, додуше са више намирница. Али и ту се видела потреба да се обезбедимо да не останемо без ствари које нису само наша основна потреба. Наиме, потреба за нагомилавање било чега говори да покушавамо да испунимо унутрашњу празнину и да постоји “глад” која је, пре свега, емоционална и не може да се задовољи куповином. Постоји и страх. Верујем да ће доћи до промена у хигијенским навикама, али нисам сигурна да смо, заиста, схватили лекцију коју нам је ковид 19 дао. Често чујем да нам је ова ситуација показала да је живот кратак и да треба што више да уживамо и трошимо, јер ко зна шта доноси сутра. Потпуно други концепт у односу на старије генерације.

ВАЖНА ОДЛИКА ЗРЕЛОСТИ

Чему их је ова криза још научила?

- Можда је имала утицај на одлагање куповине и одлуке да нешто одмах морамо да имамо. Одлагање задовољства је важна одлика зрелости, јер смо свесни да је неопходно да своје потребе одложимо ради веће добити касније. У овом случају би добит била паметније инвестирање новца. Верујем и да их је изненадило колико су новца уштедели јер нису могли да иду у насумичне куповине. Научила је све нас до које мере ствари могу брзо да се промене и да су неке друге унутрашње снаге главне за опстанак.

Има ли шансе да почну другачије да гледају на живот, јесу ли у крајњој линији схватили да су трошили новац и на оно што им није било потребно?

- Волела бих да сте у праву, али видећемо за неколико недеља. Конзумеризам нам је донео урушавање квалитета производа и система вредности, а ова ситуација нас је поново усмерила на мале произвођаче који су увек срце економије једне земље. Зближила нас је и на новом нивоу, да усмеравамо новац једни на друге, а не на велике компаније, и дала нам је разноврсност у куповини. Као да поново дајемо одређену употребну вредност стварима које купујемо и да нам не треба много од свега, већ мало од онога што стварно желимо. То јесте на неки начин враћање себи и личним потребама, преиспитивање да ли нам нешто заиста треба, а не да дозволимо да нам рекламе индукују потребе.

ПОВРАТАК ЗАБОРАВЉЕНИМ ВРЕДНОСТИМА

Наша саговорница истиче да нам је живот током карантина донео давно заборављене вредности, као што су време са вољеним особама, мање активности, више одмора, вредновање онога што имамо. Али постоји бојазан да ће код одређеног броја људи ова ситуација подстаћи потрошњу из страха да мора да се надокнади изгубљено време и себи дају више лаког задовољства:

- Биће сигурно и људи који ће схватити озбиљност ситуације и размишљати мудрије, али ће они и даље бити мањина, јер је много лакше купити нове ципеле него поразговарати са собом о нечему што нас мучи. Надам се да ће се задржати тренд куповине од малих домаћих занатлија и произвођача, да ћемо свесно подстицати једни другима зараду и потрошњу, и тиме градити боље заједништво.