ГРАЂАНИ могу да се штите од заразе упорном личном хигијеном али и свакодневним утрљавањем природног меда у носне канале. Преко носница, више од 95 одсто спољних агенаса улази у наш организам, а мед је најефикаснији, природни антибиотик на који не постоји резистенција. Пчелињи производ је сигурно "лек избора" за превенцију, наглашава, у разговору за "Новости", проф. др Милан Лекић, амерички докторанд нуклеарне медицине, добровољац из РСК, РС и човек који је био на челу српске болнице у Грачаници од 2000. до 2010. године.

Др Лекић, члан Одбора САНУ за високе медицинске технологије, додаје да је антибиотско и антисептичко дејство меда користила Војска Републике Српске током рата, као и руска војска на Косову (1999-2004). Објашњава да су српски и руски војници мед утрљавали у носне шупљине више пута током дана, нарочито у време зиме, и да према медицинским извештајима код њих нису забележене теже инфекције горњих дисајних путева.

БОЛНИЦА ЦАРА ДУШАНА НАЈСТАРИЈУ српску градску болницу саградио је 1347. цар Душан у Дубровнику (Домус кристи) непосредно пре почетка застрашујуће европске пандемије куге. Имала је 33 кревета. Осим хоспитала за болесне, опште болнице, у старом су Дубровнику постојале и специјалне болнице за изолацију, а то су били лепрозорији за губавце и лазарети за сумњиве на кугу.

- Податке о коришћењу меда код Срба налазимо у старом Хиландарском медицинском кодексу (13-15. век), старим фармакопејским текстовима из апотеке "Мале браће" у Дубровнику и познатом путопису Алберта Фортиса "Пут по Далмацији" (1774). Он је описао народ Морлака - Срба, а када говори о начину лечења тих горштака, спомиње њихов главни лек - мед и ракију медовачу.

Професор додаје да природни мед као "медицину" морамо озбиљно схватити. Прича да о његовој лековитости постоје записи из најстарије историје.

- Данас се сматрају доказаним следећа дејства меда: антимикробно, антиинфламаторно, антибактеријско дејство. Доказано је антимикотично и антивирусно дејство меда (као против херпеса). Има чак и антиканцерогено дејство тако што омета тзв. ћелијски оксидативни стрес - објашњава доктор.

Саговорник "Новости" наводи да на "културу карантина" као још једно достигнуће српског здравства можемо посебно бити поносни:

- У делима Светога Саве (Хиландарски, Студенички типик) може се читати о организацији манастирских болница, а текст његовог "Законоправила" налази се у основи српских градских статута - дубровачког, которског, стонског. У тим најстаријим градским статутима проширен је одредбама у погледу јавног здравства, а најважније епидемиолошка мера била је одлука да уведу карантин први пут 1377. године.

Др Лекић додаје да је одлука Великог већа Дубровника да ни домаћи, ни странци који долазе из заражених крајева не смеју ући у град и околину, ако пре тога не проведу 30 дана на острву Мркан или у Цавтату, била пресудна за очување становништва од заразе. Касније, у 15. веку, карантинске мере су продужене на 40 дана и представљале су прву рационалну заштиту, а дуж мора саграђени су посебни лазарети на Мљету (1397), Данчаму (1430), Локруму (1534) и Плочама (1629).