НИШТА не јача ауторитет попут ћутања, речи су славног ренесансног уметника Леонарда да Винчија, док је за великог научника Алберта Ајнштајна "непромишљено слушање ауторитета највећи непријатељ истине." Да ли је снага ауторитета у ненаметљивости или демонстрирању моћи? Некада се без поговора слушало и поштовало то што кажу родитељи, учитељи, старији, надређени на послу... Шта се променило, зашто су данас пољуљани ауторитети? Коме се дивимо, на кога желимо да се угледамо, па чак и да га надмашимо? Пред ким стојимо мирно и ко је, жаргонски речено, постао "закон"?


Психолог Милица Зарин истиче да су малишани захваљујући најразличитим садржајима на интернету открили нове видике и идоле:

- Деца се преко интернета информишу о инфлуенсерима, блогерима, јутјуберима и сличним личностима које некима од њих постају ауторитет. Не треба им бранити да гледају такве садржаје, већ је важно рационално и добронамерно разговарати са њима и објаснити им зашто то неко ради. Дете треба учити да развије критичко мишљење, да не верује свему што види, већ да размишља својом главом. Указивати му на опасност и како да се заштити... То је један од разлога зашто су пољуљани ауторитети. Други је такозвано "спљоштено" друштво, мешање граница између родитеља и деце. Родитељи данас често кажу: "Не могу му ништа, немам утицај". То је позиција немоћи. Не постоји хијерархија и вертикални ред, већ хоризонтална оријентација, у стилу - деца и родитељи се око свега договарају. То није добро. Одрасли су ти који процењују шта је добро за дете.

Саговорница "Живота плус" подсећа да је породица место где се гради ауторитет и одакле све почиње. Она је основ и парадигма живота. У њој стичемо базу, темељ за будућа искуства, па се и поштовање учи у детињству.

- Родитељи данас имају проблем својом грешком - каже Милица Зарин. - Све је више малишана који се насилно понашају према околини и родитељима, којима су идоли такозвани "опасни" момци, желе лагодан живот и брзо зарађен новац. То је лоше и поражавајуће, а корективни фактор је увек прво породица. Не треба да чекамо да нам држава решава проблем са децом, то морамо да учинимо сами. Да поједноставим ствари, феноменолошки је лепо гледати пропагирање фирмираних ствари и гардеробе, лепих девојака и провода, али деци треба неко да објасни да се тако не живи, можда само неко и понекад, на пример, када снима спот. Треба им рећи да мора много да се ради да би се нормално живело. Такозвани попустљиви стил васпитања доводи до тога да се деца ни у тридесетим и четрдесетим годинама не осамостале, већ живе са родитељима, на њихов а не на свој рачун.



ЗАТАЈИЛИ СУ И МЕДИЈИ


Али родитељи нису једини кривци. Осим породице затајило је и друштво, а велику одговорност сносе и медији.

- Сви смо одговорни. Медији данас свесно падају све ниже. Пад вредности и морала зарад тиража никада није био израженији. Али на то можемо да утичемо само ми, морамо да разговарамо са децом (у породици, школи, комшилуку), да успостављамо ред, хијерархију и учимо их правим вредностима које ће им бити корисне. Велики утицај имају и ријалити програми и звезде таквих садржаја. Не браните деци да их гледају, јер ће их тако више привлачити, али им објасните да се на њима зарађује новац и тражите алтернативу међу другим познатим личностима. Поента је да људи науче критички да размишљају уместо да прихвате све што им се сервира.

Када се каже ауторитет, најпре се помисли на утуцај и моћ. Овај појам се користи и да означи снагу која је заснована на стручности, знању, социјалном положају или моралним врлинама. Често под ауторитетом подразумевамо утицај на друге због особине или вештине коју нека особа поседује и обично према њој имамо дивљење и поштовање. Први ауторитети деци у већини случајева су родитељи или старатељи у примарној породици, затим васпитачи, учитељи, тренери, значајне одрасле особе из околине (баке, деке, ујаци, тетке, комшије), пријатељи... А чије мишљење и став касније у животу највише поштујемо?

- Највише нам је стало до мишљења особе која нас поштује - каже Милица Зарин. - То је неко са особинама и квалитетима које високо ценимо и желимо да усвојимо и развијемо. Таква особа нам је често узор, желимо да будемо као она, чак и да постигнемо више од ње. На тај начин је ауторитет повезан са жељом појединца да напредује. Ауторитет подразумева позитиван однос према некој особи, док је страхопоштовање негативан однос према некоме ко је ауторитет. У овом другом случају понашамо се као да нешто поштујемо јер се плашимо.

Криза у друштву произвела је и кризу ауторитета, па је овај појам често дискутабилан и у пословном окружењу. Милица Зарин сматра да криза ауторитета мора да се исправља најпре у породици, затим у вртићу, у школи, на радном месту...

- Често клијенти на психотерапији кажу да имају проблем са ауторитетом на послу, а то се некада огледа у томе што ми не процењујемо да ли шеф или надређени поседује одређено знање и стручност да би био на том месту. Дакле, немамо проблем са ауторитетом и са особом за коју сматрамо да је вредна поштовања, већ зато што мислимо да не треба да буде хијерархијски на тој позицији. Ауторитет подразумева постојање најмање две особе: једне која је предмет поштовања и друге која поштује прву. Оно што неку особу чини ауторитетом јесте то да је други поштују. Свако може себе да сматра заслужним, способним или особом са изузетним квалитетима, али то морају други да потврде. Појам ауторитета је повезан са друштвеном вертикалом јер претпоставља да је поштована особа, ауторитет, у односу на неку вредност на вишем нивоу, а да је особа која поштује на нижем нивоу.



ПОДРЕЂЕНОСТ И ПОНИЗНОСТ


ПСИХОЛОГ Милица Зарин се у пракси уверила да људи често не праве разлику изнеђу подређености и понизности:

- Добро функционисање било које групе људи подразумева вертикалну уређеност, у том смислу и подређивање. Проблем је када већи број чланова заједнице подређеност меша са понизношћу, надређеност са бахатошћу, а захтев за подређивањем са понижавањем. Тада је вертикални ред немогућ и успоставља се дисфункционално, такозвано "спљоштено друштво" - без вредности и без поштовања, које није добро за појединце у њему.



ВАСПИТНИ СТИЛОВИ


ЧЕСТО се говори о васпитним стиловима деце, такозваном пожељном ауторитативном и непожељном ауторитарном.

- Код ауторитативног васпитања родитељ заузима јасан хијерархијски однос у којем је он "горе", а дете "доле", затим из те позиције подржава, води и одгаја дете - каже психолог. - Дакле, пружа му љубав и захтева дисциплину. Родитељ који ауторитарно васпитава стално захтева дисциплину и послушност без љубави и подршке. Али у различитим контекстима и периодима живота се налазимо и у другачијим улогама, па смо некада ми некоме ауторитет а некада имамо ауторитет.