Све што започну, никад не приведу крају. Са много елана одлуче да се баве спортом, да иду на плес, часове глуме или страног језика, па одустану. Упишу се на факултет, али не дипломирају. Схвате да нису баш то желели да студирају, па покушају на другом факултету. И опет ништа. Дигну руке од свега чега се лате. Такав модел понашања прати их целог живота.

Да ли је реч о неодлучности, недостатку воље и амбиције, страху од неуспеха или нечем другом? Шта оваквим особама представља главну кочницу у остваривању циљева и да ли за то постоји заједнички именилац? Како се носе са чињеницом да ни у чему нису истрајни и шта то говори о њима?

- Не постоји заједничка одлика људи који ништа у животу не приводе крају - објашњава, за “Живот плус”, клинички психолог Љиљана Јагодић. - Данас обично кажемо да су то особе које одлажу обавезе. Сви понекад нешто одлажемо. Највише одлажемо ствари које не желимо да радимо или, ако је реч о променама, које морамо да унесемо у живот да би нам било угодније. У првом случају се ради о отпору против нечега што нам је наметнуто. Некад то чинимо свесно, на пример кад студенти одлажу полагање испита на факултету који су уписали под нечијим притиском. Али није увек тако, рецимо кад неко одлаже завршетак романтичне везе која дуго траје. Разлози због којих људи не завршавају оно што су започели су различити. Често перфекционисти не приводе крају задатке јер им је лакше да их никад не ураде него да се суоче са чињеницом да ће можда исход бити лош. Такође, људи који воле узбуђење одлажу обавезе или их не завршавају до последњег тренутка, јер је тако стално присутан ниво неизвесности који им је потребан. Неке особе се плаше неуспеха, чак и успеха и онога што он носи са собом. Има и оних који не доносе одлуке, ни оне животно важне, јер их то ослобађа одговорности. Размишљају: Ако ништа не урадим, не могу да погрешим.

Наша саговорница истиче да такве особе своје понашање и “неуспех” правдају различито, у зависности од разлога због којих нису истрајали у плановима:

- Најчешћи изговор им је да им се то не ради. На тај начин имају субјективан доживљај да су у предности у односу на постављене циљеве. С друге стране, присутне су и негативне емоције које успоравају или чак онемогућавају напоре за остваривање циљева. Увек је у таквом понашању присутно и самозаваравање.

Усамљени и изоловани

Поједина истраживања показују да 20 одсто људи има склоност ка томе да не заврши започете обавезе. Код једних се то рефлектује у сваком сегменту живота, а код других само у одређеним. За прве може да се каже да је то карактерна особина, а код других је реч о поремећају понашања који се, са освешћивањем разлога због којих одлажу обавезе, може исправити. А како их третира друштво?

- Сви они имају озбиљне проблеме у животу - сматра Јагодићева. - Нико не воли такве особе, ни на послу, ни у приватном животу. То су често људи који не могу да остваре ни потпун партнерски однос, или не успевају да напредују у каријери и раде најниже послове у хијерархији. Други их доживљавају као лење, неспособне да на себе преузму одговорност и као особе које стално треба усмеравати.

Да ли је код њих присутан осећај инфериорности и ниже вредности? Како се опходе према окружењу?

- Често су такве особе несигурне у себе, немају ни самопоштовање због чињенице да нису успешне у животу. Стално се упоређују са другима на своју штету. То се тешко подноси, па се онда повлаче, често пате од несанице, психосоматских и гастроинтестиналних проблема. Усамљени су и изоловани од других људи и не желе да се друже са њима. Тешко их је покренути да се промене, јер мењање понашања тражи велико улагање животне енергије.

У чему онда проналазе смисао и утеху? Клинички психолог Љиљана Јагодић наглашава да “неуспех” најчешће прикривају започињањем нових ствари којима одлуче да се баве. Рецимо, неко не заврши факултет, али нађе добар посао или буде успешан у другој професији.

- У тренутку кад постану свесни свог обрасца понашања и прихвате да им је неопходна промена, почињу озбиљно да се баве другим послом и потраже помоћ. Људи који не заврше факултет али су успешни у послу задовољство налазе управо у томе. С временом им то даје самопоуздање и престају да доживљавају себе као губитнике. Нема више самопрекора, а ни прекора од стране других. Интернализације типа: “Не радиш оно што би требао” или “Шта више чекаш”, престају. Налазе утеху у бављењу стварима у којима су добри, а свако је у нечему добар.


ШТА НАС УСРЕЋУЈЕ

На питање које су то најважније ствари које свако треба да доврши у животу, Јагодићева каже:

- Одговор на ово питање је различит за различите људе. Неко је срећан и испуњен кад добро зарађује, неко кад има велику, многобројну породицу и добре односе са свим члановима, а неко кад му је башта најбоља у крају. Са психолошке стране, најбитније је да је човек самоостварен, задовољан и испуњен. Кад прихвата и своје лоше особине, па покушава да их промени, кад нађе одговарајућег партнера и са њим оствари однос поверења и блискости, кад се осећа вољено. И наравно, кад је способан да воли и пружи љубав.