17. април 2018. године. На овај дана смо прослављали и кћеркин и мужев рођендан. Били смо у малом ресторану. Игор је био добро расположен, шали се, присећао се прича из детињства и младости.

Само је син недостајао за столом. Након укусне вечере, Вања и ја смо одлучиле да одвеземо свекра кући. Муж је рекао да ће пешке до куће, таман мало да прошета. Након несреће, због повреде ноге не може много да пешачи, али вечерас је попио па је сматрао да ће му шетња пријати. Била сам сигурна да ће већ спавати када се Вања и ја вратимо кући.

И нисам погрешила. Заспао је за столом испред отвореног  лаптопа. Вања је ушла у своју собу, а ја сам одлучила да скувам кафу и пробудим Игора. Већ сам кренула ка кухињи, кад су ми очи пале на монитор.

Игор је отворио електронску пошту. Управо је хтео да избрише неку поруку, али га је сан савладао. Пришла сам ближе да га пробудим, али поглед ми паде на две речи:

ВОЛИМ ТЕ

Замрачило ми се пред очима. Игор је ово написао Светлани, бившој колегиници. Дрхтавих ногу сам отишла до фотеље да седнем.

Пред очима ми трепери очев лик који ми говори како Игор није за мене. "Патићеш због њега, кад ти ја кажем. Упамти ове речи!"

(Стил.рс)

Међутим, мислила сма да је погрешио јер сам пуних 28 година живела са Игором у срећном браку (бар сам ја то мислила).

Било је ту много тешких тренутака, ако што је тешка саобраћајна несрећа због које је патила цела породица. Игор је због  повреда ноге морао да се повуче из полиције. Пошто је обожавао свој посао, касније је пао у депресију из које сам га једва извукла.

Превазишли смо тешкоће, нашао је други посао. Непрестано је говорио како је захвалан што сам му жена. Испада да је лагао...

Скупила сам снагу и устала. Нисам знала шта друго да радим па сам отишла код кћерке у собу. Спустила је књигу коју је читала и погледала ме. Нисам одмах схватила да ми се сузе сливају низ лице.

Испричала сам јој шта сам управо видела. Брзо је изашла из собе и отишла до оца. Мислила сам да ће га нечим треснути по глави. Уместо тога, Вања је пажљиво повукла  брисање поруке и из "смећа" извукла остале поруке.

Читање љубавних порука супруга и његове љубавнице било је неподношљиво. Али тада смо сазнале да њихова веза траје нешто дуже од месец дана. Можда је све почело када је добио нови посао. Вања тихо извади телефон направи слику преписке.

У глави ми је владао потпуни хаос, па сам веровала поступцима своје кћерке. Она је већ пуштала Светлани поруку са његовог телефона:

"Љубави дођи по мене, молим те. Само да покупим ствари..."

Светлана је одмах написала да стиже испред нашег стана.  Вања је слике преписке послала оцу на телефон, написавши му да буде мушкарац и да тихо оде. Затим је пришла мени и чврсто ме загрлила, понављајући како сам јака и како ћу издржати све то, како ће она увек бити уз мене...

Биле смо у њеној соби када се Игор пробудио. Нисмо знале шта ради и каква му је реакција. Када му је телефон зазвонио Вања и ја смо поскочиле.

Светлана га је звала. Игор се јавио. Вероватно је мислио да нисмо код куће. Разговор је трајао мање од минут. Чула сам га како устаје и улази у нашу собу, узима ствари. Када је прошао поред Вањине собе, за тренутак је застао. Нисам хтела да га видим, па сам се окренула на другу  страну. Вања му је само махнула, озбиљног израза.

Након десетак дана дошао је по остатак ствари. Још не могу да верујем да је све тако једноставно, породица се срушила у року од једног минута.

 У тренутку сте срећни, и мислите да су невоље иза вас, а онда се деси лавина која сравни све пред собом... Двадесетиосам година заједничког живота бачених у ветар... И на крају - развод...