Није злато све што сија, иако нам понекад сјај заслепи очи, чинећи да поверујемо да је оно што се крије испод њега заиста и вредно, баш онако како изгледа. Ипак, иако знамо да изглед често вара, с времена на време допуштамо му да нас заведе и одведе управо тамо где је особа која га креира и пожелела, у њен свет. Да ли је тада реч о лажној или о правој слици? Нисмо сигурни, јер граница је често замагљена, готово невидљива, а особе које граде свој имиџ често нису ни свесне ко су заправо, шта желе, а шта заиста успевају да поруче својим изгледом, па и животним стилом, често “окићеним” статусним симболима. Ношење ствари са видљиво истакнутим брендовима, вожња скупоцених аутомобила (који се често годинама након куповине отплаћују на кредит), излажење на престижна места (и са последњих сто динара у џепу), летовања и зимовања на “ин” дестинацијама... Све ово за актере, али и посматраче, може бити мач са две оштрице, а са обе се лако склизне у нежељено.

Колико се човек идентификује са својим “симболима моћи” и у које замке том приликом најчешће упада, питали смо Снежану Кузмановић, професорку социологије у Првој београдској гимназији:

- Oнолико колико му то други дозволе (ближњи, пословно окружење, друштво). У замке живота у лажи упадају сви они који оду у томе предалеко. То је правило које важи за све у животу, па и за статусне симболе. Не може се живети ни у једној, па ни у дијамантској љуштури. Нема особе која то кад-тад не схвати. Зато и верујем у људски род, а посебно радећи са младим светом који из године у годину све мање робује брендовима, веровали ви то или не. А о психологији поседовања, односно о томе зашто ствари доживљавамо као продужетак сопственог идентитета, психолози би вам били бољи саговорници. Ми социолози акценат волимо да ставимо на “хипотезу” која гласи: “Овај свет је у хаосу, јер се ствари воле, а људи користе.”

Новац као циљ

* Шта су све људи у стању да жртвују не би ли себи обезбедили неки од статусних симбола?

- Много тога: своје изворно порекло, базичну породицу, старе пријатеље, искрену љубав, здравље, некад и професију која им “лежи”, бирајући профит којим ће задовољити своје новостатусне хирове. Многи и мирну савест, што је велики проблем. Волела бих да се ове моје речи не схвате као добро знани психолошки одбрамбени механизам “кисело грожђе”, јер оне то нису. Заиста је невероватна слобода остати незаробљен златним оковима статусне потрошње. Знам то на примеру многих пријатеља и познаника.

* Колико њихово поседовање гарантује срећу?

- То питање би било адекватније поставити правим актерима ове теме. Што се мене тиче, вероватно статусни симболи, “авиони и камиони”, доносе нека краткотрајна задовољства, али стварну срећу не. Ниједан предмет то не може, па ни све те ствари које називамо статусним симболима и показатељима моћи. Стварни углед и задовољство собом не можемо да купимо. Једноставно, тако стоје ствари на “тржишту душе и истине”. А ако је део људске природе и склон томе да се понекад окити туђим перјем, лепо би било да што пре постанемо свесни тога. То је већ пола нашег излечења и пут у сопствени креативнији живот. Успут, негде сам прочитала једну дивну мисао са којом се слажем: не постоји срећан живот, постоји само херојски живот.

* Времена се мењају, а са њима и начини живота, друштвено прихватљиве и пожељне карактеристике. Науштрб којих особина се догодило то да богатство постане једна од пресудних препорука за избор партнера?

- Вероватно на рачун физичке снаге, односно храбрости, који су били први на скали цењених вредности првобитних економски неразвијених друштава, односно мало касније науштрб витештва или скромности, побожности, смерности и патријархалности средњовековних друштава или уговорених бракова на нивоу истих класа... Данас је богатство постало фетиш и, како то лепо каже наш социолог Ратко Божовић, време је да се упитамо зашто већина младих данас не сања да постану нобеловци већ милијардери.

* Који тип личности је најчешће заслепљен статусним симболима?

- Једноставно је на то одговорити - најчешће неизграђена и неостварена личност. Наравно, има и изузетака. Можда бих их назвала и људима без радозналости, који су једноставно стали у времену и простору, зачарани пред искривљеним огледалом о себи, ма шта то значило. Не осуђујем их, већ бих волела да прогладају и схвате да се заиста огледамо само у племенитим односима једних према другима.

ЦРВЕНИ “ПОРШЕ”

* Прича о томе како мушкарци који пролазе кроз кризу средњег доба купују црвене “поршее” већ је постала клише, као и то да млади робују брендовима. Да ли се то баш тако лако може генерализовати и за које животно доба је карактеристична жеља за доказивањем на овакав начин?

- За свако доба, као и за сваку класу, пол или образовну категорију можемо излистати типичне статусне симболе - од деце и тинејџера, преко средовечних до старијих категорија. Нико није поштеђен тога. Чини ми се да сви подједнако воле да се доказују, било својим позлаћеним “барбикама”, брендираним патикама, личним именом на таблицама аутомобила или скупоценом колекцијом књига, уметничких и антикварних дела. Иако би било најлогичније да је то ипак средовечна категорија, која је материјално у најбољем положају и може то себи да приушти.

* Има ли неутољива жеђ за њима везе и са комплексима?

- Тренутно ми изгледа превише лако да се у потпуности сложим са стереотипном тезом да се пре свега искомплексирани људи уз помоћ статусних симбола приказују другачијим него што у стварности јесу. Поље људске мимикрије и имитације је много шире од спољашњих обележја и дубље од приче о комплексима. Јесте да се комплекси инфериорности често замењују комплексима супериорности, али има и много изузетака, остварених људи који једноставно воле “скупе играчке”... Можда им и не треба претерано судити због тога, ни једнима ни другима. Статусни симболи могу бити само још једна врста релативно безазленог кича, а он зна да буде заводљив, сладуњав и неодољив - инфекција којој је тешко одолети. А комплекси се ваљда превазилазе самим сазнањем да нема ниједног човека који их бар на тренутак није имао.

* Како објаснити деци шта је заправо важно у животу, ако њихово окружење потпуно другачије валоризује ствари?

- Знањем, љубављу и поверењем. Није случајно често цитирана фраза да знање ослобађа. Научимо нашу децу да то није фраза већ истина. Подсетимо их на Шекспира и његове ванвремене речи да је цео свет позорница, на којој сви играмо разне улоге и заузимамо разне статусе. Упутимо их на многе предивне писце и друге уметнике, на биографије великих научника, животе малих племенитих људи, па у овом контексту и на једног социолога, Ралфа Дарендорфа, који је увео појам хомо-социологикуса да би нам открио то огромно поље наших друштвених улога и положаја. И онда имајмо поверења у нашу децу да се неће “заиграти” у лажним улогама, са скупоценим играчкама и погрешним идолима. Научимо их да се не клањају идолима, већ правим узорима. Знаће они, често боље од нас одраслих, а ипак незрелих, шта је то “царево ново одело”. Научимо их и личним примерима шта значе пословице попут једне која гласи: “Није сиромашан онај који нема ништа, већ онај који нема никога”, или пак: “Не може свако да буде богат, али свако може да буде добар”. Недавно сам на интернету прочитала тврдњу једне мајке, и веома ми се допала, да су у ствари деца наши најважнији статусни симболи - наравно, не кроз њихова бесомучна вођења на часове тениса, јахања, балете или школе језика, већ кроз безусловну љубав и подршку, њихово правилно образовање. Онда ћемо имати задовољство да приметимо да су универзалне вредности постале њихов штит против лоших избора и замки нашег често површног друштва потрошње, спектакла и празнине.

ЛЕТ ПРВОМ КЛАСОМ

* Ко сноси веће последице оптерећења статусним симболима, жене или мушкарци?

- Истраживања показују да мушкарци троше више на статусне симболе од жена. Код мушкараца статусни симбол су најчешће луксузни аутомобили, поседовање више некретнина, дизајнирани сатови, лет првом класом, док је код жена то врхунски дизајнирана торба или ципеле, скупоцени накит... Што се последица тиче, мислим да је друштво увек већа статусна оптерећења стављало на леђа мушког рода. Као и привилегије, уосталом. То, наравно, не умањује причу о тешком положају жена кроз историју. Ипак, на крају све зависи од индивидуе, без обзира на пол - каже Снежана Кузмановић.