БИЛО да верујете да можете нешто да учините, или да верујете да то не можете, у праву сте - чувена је крилатица Хенрија Форда, једног од највећих индустријалаца 20. века. На ову поруку се ослањају заговорници теорије о ефекту плацеба и ноцеба, на које је Брус Липтон, доктор микробиологије ставио акценат у књизи "Биологија веровања". Суштина је кратка - први имплицира да нам веровање у бољитак физичког или менталног здравља уз помоћ неког лека заиста доноси побољшање, а други да га неверовање погоршава. Довољна је, дакле, само вера да ће нам одређена терапија бити карта за бољитак, па да нам заиста буде боље. Док нам, по истом принципу, помисао да нам нешто неће помоћи, урушава здравствено стање.

Да ли је ово заиста могуће, како функционише и колико се примењује у психотерапији којој се често пребацује да је "у спрези" са плацебом и ноцебом, питали смо Леонору Павлицу, психолога и конструктивистичког психотерапеута.

- Већини људи је познат плацебо феномен, као и то да његов утицај није занемарљив - каже саговорница "Живота плус". - Он сугерише да ће, уколико у нешто довољно верујемо, то и радити. Бројне клиничке студије су потврдиле да се заиста брже и ефикасније лече особе које верују да могу бити излечене. С друге стране, оне које клону духом, овим ставом неретко могу да погоршају своје стање. А то се онда приписује ноцебо ефекту.


КЉУЧ ЈЕ У АУТОСУГЕСТИЈИ

Термин плацебо потиче од латинске речи плацео, што значи - свиђати се, бити задовољан. Објашњава се као феномен који ради тако што сама свест помоћу сугестије побољшава здравље, физичко и ментално. Једни га називају "ефектом перцепције", а други "ефектом веровања". На супротном полу се налази ноцебо, који се манифестује тако што свест, такође сугестијом, погоршава здравље. Брус Липтон сматра да су они подједнако снажни, наводећи случајеве када су лекари или породица убили наду пацијентима, а самим тим и здравље, убацивши их у програм да верују како су немоћни.

Термин плацебо се први пут појавио у медицини, односно фармакотерапији, пошто је амерички лекар Хенри Бичер открио да болови рањеника током Другог светског рата могу да умину или буду блажи захваљујући обичном физиолошком раствору. Услов је само да пацијенти не знају за ту "превару", да мисле да добијају морфијум. Дакле, мора да опстане аутосугестија. Наша саговорница каже да је ово откриће касније подржано низом научних студија.



- Субјекти су дељени у две групе, па су тако једни добијали праву терапију, а други обичне супстанце. Доказано је и потврђено да су у 35 одсто случајева терапијски ефекти било ког лека повезани са веровањем пацијента да оно што користи има позитивно дејство. А то значи да нису сви људи подложни плацебу, већ од личности и склоности аутосугестији зависи какве ће ефекте остварити било који "лажни" лек - наводи Павлица.

Истраживање Теда Капчака, професора социјалне медицине на Харварду је показало да плацебо делује ако се његово присуство најави, јер у том случају активира исте неуротрансмитере у мозгу које покрећу и веома снажни лекови.



У његовој студији је учествовало 80 испитаника са вишегодишњим проблемом нервозних црева. По завршетку третмана, чак 59 одсто учесника који су добијали плацебо пријавили су бољитак општег здравственог стања. Истовремено, контролна група која није добијала ништа, осетила је побољшање у мањем проценту - код 35 одсто испитаника. Исти принцип важи и у случајевима мигрене, хроничног бола, несанице, анксиозности и депресије.


ОД УПОТРЕБЕ ДО ЗЛОУПОТРЕБЕ

Оно што баца мрљу на читаву причу је неретка злоупотреба. Многи "надрилекари" наводно лече травкама, додирима или инструкцијама деловања тако што говоре "пацијентима" да ће им од њиховог третмана бити боље ако верују да ће им помоћи. Узимају им новац и време ни за шта. Осим тога, данас се читава грана алтернативне медицине, хомеопатија, објашњава управо у терминима плацебо ефекта. Саговорница "Живота плус", међутим, каже да би било сулудо када би се психотерапија сврстала у корпус којем припадају хомеопатија или мотивационо говорништво, јер иза ње стоје бројни емпиријски докази који поткрепљују њену делотворност.

- Типичан пример плацеба у хомеопатији су Бахове капи, које се добијају тако што се цветови ставе у осунчану воду. Њихов творац Бах и остале присталице тврде да те капи делују преко хипотетичке животне силе. Производе се нежним методама које имају умирујуће дејство на психу, па их посебно препоручују у третману анксиозности и депресије. Али ипак, не постоје научни и клинички докази у прилог њихове делотворности, док у психотерапији постоје - каже психотерапеут.

А, која је на том пољу улога плацеба и ноцеба?

- Већ на првој сеанси осетим када су људи који крену на психотерапију изузетно верујући у њену снагу. Одговорни су, радознали, жељни и отворени да истраже своје проблеме. Осим тога, исказују поверење у сваку интервенцију, делујући у форми - "верујем да ће ми ово помоћи, па ми и помаже". И могу да кажем да се код њих опажа изразита узлазна линија у психолошком бољитку већ током првих недеља рада, јер ради плацебо. На другој страни су они сумњичави клијенти, који су скептични према струци и интервенцијама, а долазак на терапију виде као покушај да себи докажу како она не ради. Њихова мисија је да онемогуће терапеута у сваком његовом покушају да им помогне, да им буде боље, не схватајући да тиме сами себи праве штету. Управо је то ноцебо ефекат у стилу - "не верујем да ће ми ово помоћи", па зато и не помогне - објашњава стручњак.

Зато саговорница увек напомене својим клијентима да добро размисле о дометима и моћи ове терапије уколико желе бољитак, ако су је већ изабрали као средство за постизање психолошког благостања.

- Тада морају да имају на уму да плацебо ефекат може да буде користан саиграч у том процесу. Снага наше вере може да помери планине. Уколико не верују у то, боље је да потраже неко друго средство, како не би прорадио ноцебо ефекат - поручује психотерапеут.


ЗАВИСИ ОД ГЕНА

НЕКЕ студије показују да плацебо и ноцебо функционишу у зависности од записа у генима. У појединим случајевима помажу/одмажу и код страха од јавног наступа. Тако су истраживачи замолили 25 људи са овим проблемом да одрже говор на почетку и на крају осмонедељног испитивања. За то време су им давали лек за који су они веровали да је делотворан, али се заправо радило о чистом плацебу. Десет учесника је успело да савлада страх, а истраживачи су открили да је осам од тих десет испитаника имало две копије посебне варијације гена за серотонин - неуротрансмитер у мозгу. Они који нису успели да савладају овај проблем нису имали обе копије.