БИО је песник, новинар, сликар, редитељ. Боем и вечити дечак. Иза Мирослава Мике Антића (1932-1986), неизлечивог сањара који је писао песме како би стизао до звезда, остала је бесмртна поезија. Својим стиховима је давао крила деци, волео људе, славио нежност, молио за толеранцију, величао снове, љубио равницу и море... Време ништа није учинило његовим песмама. И данас се читају из школских уџбеника, али и са друштвених мрежа. И данас су његове љубавне мурости једнако мудре као кад их је писао. Зато је вредно подсетити их се...

* Хиљаду пута од јутрос као некад те волим. Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам.

* Све моје нежности и глупости још увек на твоме прагу спавају

* Зашиваћу те ветром. После ћу, знам, побркати моју кожу с твојом. Не знам да ли ме схваташ: то није прожимање. То је умивање тобом.

* Када те нема јер тако хоћу, заледим осмех. У себи кажем име. Удахнем дубоко и помислим: тако ми недостајеш.

* Једино чисто чуло, то је додир њене и моје руке. Све остало, уопште нису чула.

* Нема мале среће, мале болести ни малих љубави. Или јесу или нису.

* Најлепше чудо света, скупи се уз мене и ћути.

* То, како да се воли, не учи се из књига, не учи се у школи. То се учи из себе, кад се отвори срце, па боли, или не боли.

* Воли најжешћом нежношћу, као да живиш једини пут и никада више.

* Наслони моје време на своје. Дуже ће вечност вредети када смо заједно.

* Да ја имам само тебе. Да ти имаш само мене. Јеси л' моје? Најмоје? Јесам твоје. Најтвоје.

* Знаш како се ја зовем? Не као име и презиме. Већ као боја живота. Знаш како се ја зовем? Зовем се чекање тебе.

* Остала си најлепша медаља из најлепшег рата, у којем су ми срце ампутирали.

* Човек је жељен тек ако жели. И ако себе целог дамо, тек тада и можемо бити цели.

* Трећи пут кад се заљубиш, избриши обе раније. Нек трећа буде прва. Нек пета буде прва. Нек стота буде прва, ако се поштено дише. Кад љубав бројиш до један, онда је има највише.

* Испричали смо раменима и рукама нешто што у преводу на дисање значи: љубав.

* Ево, силази сумрак, и свет постаје хладнији. Ти си мој начин топлог. Обући ћу те на себе да се, овако покипело, не прехладим од студени свог страха и самоће.

* Заборави да негде на свету постоје твоји мужеви, и моје жене, и постеље у којима су снови - занат. Данас ће друмови бити за мене и тебе пружени далеко негде у неповрат. Кад длановима притиснеш чело ту где је нека ватра у глави, не скривај љубав невесело, свима је испричај, свима јави.

* Постоје људи који ти ишчупају срце и постоје они који га врате на место.

* Срце се нема да се има. Срце се има да га даш свима.

* Ти си све оно што ми је потребно да јеси. Ако не разумеш моје ћутање, нећеш разумети ни моје речи.

* И двадесет четврта љубав мора бити прва, ако је права. И кад се једном у дубокој старости сретнемо у неком дому пензионера, па пред Нову годину или неки други празник одиграмо заједно један валцер или танго и заљубимо се једно у друго 3681. пут, нека и то буде само прва љубав и ниједна више.