Милица Миљанов, хероина Првог светског рата

Татјана ЛОШ

среда, 30. 09. 2015. у 10:17

Милица Миљанов, хероина Првог светског рата

Милица Миљанов, унука Миљанова, Олга са супругом Френком Лојдом Рајтом

Као добровољац са пушком у руци, важила је за пример неустрашиве српске жене с почетка 20. века. Њен отац није имао синове, па је ратнички жар и родољубље усадио у кћерке

Ја сам их гледао на ратишту, с пушком и бомбом у руци, и у болницама, у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке, и у повлачењу кроз непроходне албанске гудуре, где се на немоћне и сломљене болом пуцало у леђа из заседа, у којима се масовно умирало од глади и зиме... Гледао их и дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха! Није било жртве које оне не би могле да поднесу за своју Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова, којима је Отаџбина била преча од живота и које су, бирајући између понижења и смрти, изабрале смрт... Није у то време било француског официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових јунакиња. Оне су својом храброшћу и својом патњом задивиле свет...

Овако је о храбрости српских жена које су у Првом светском рату ставиле главу у торбу и отишле на фронт забележио француски новинар, Анри Барбија. Знао је да је припадницама нежнијег пола било забрањено да носе пушке, јер је било јасно где је њихово место, али су многе ипак облачиле униформу и војничке чизме, одлазећи тамо где их је љубав према отаџбини водила. Када је говорио и писао о њима, овај новинар је мислио и на Милицу Миљанов. Њена улога у Првом светском рату је била више него велика. Храбра и смела ћерка војводе Марка Миљанова послушала је своје срце и са пушком у руци отишла да брани свој народ. Њен отац није имао мушке наследнике, па се говорило да је тај ратнички жар, који је горео из љубави према српском роду, усадио у своје ћерке. Највише се распламсао у Милици, што се видело одмах на почетку избијања Великог рата када је отишла на фронт, раме уз раме са мушкарцима. Тиме је осветлала и очев образ, јер није имао синове који би наставили његовим путем, али је зато имао храбру ћерку. И био је веома поносан на њен гест.

Милица је била сигурна у одлуци да се пријави у добровљце, не моравши да скрива идентитет, као што су у то време чиниле многе жене. Било је толико девојака које су се лажно представљале, па је, рецимо, познат случај Антоније Јаворник, која се, да би заштитила породицу и спречила евентуалну одмазду, пријавила под лажним именом, а потом учествовала на Церу, Дрини, Колубари, Кајмакчалану. А Милица Миљанов је, поносно носећи породично име, од почетка до краја Првог светског рата била на фронту. Док су и неки мушкарци покушавали да га ескивирају, она се од пушке није одвајала пуне четири године.

Имала је Милица и личну историју, коју је исписала пре свега ћерка Олга Ивановна Лазовић, позната као Олгивана. Била је писац, плесачица, композитор, филозоф, учитељица и супруга великог архитекте Френка Лојда Рајта. Школовала се у Русији, као ученица грчко-јерменског филозофа Гурдијева, а потом је живела у Турској, Француској и Америци. Поводом седамдесете годишњице од смрти Марка Миљанова, 23. октобра 1971. у Медуну, отворен је музеј који носи његово име. Свечаном отварању је присуствовала и његова унука, а Миличина ћерка Олга.


ЈУНАШТВОМАРКАМИЉАНОВА

Миличин отац Марко Миљанов Поповић, чију смелост и храброст је наследила, био је чувени војсковођа, војвода, књижевник... Рођен је 1833. у Медуну, а умро је 1901. године у Херцег Новом. Од младићких дана се борио против Турака, да би 1856. године дошао у Цетиње и постао перјаник црногорског кнеза Данила. Одлуком кнеза Николе Првог Петровића постао је судија и вођа племена Братоножића, а колика је био претња непријатељу, говори чињеница да су Турци за његову главу расписали награду. Од 1874. је био у Црногорском сенату, односно Државном већу, а после сукоба са кнезом Николом 1882. је напустио тај положај и вратио се у родни Медун. Имао је 50 година када се описменио, али је ускоро почео да ниже велика дела, од којих је најчитаније "Примјери чојства и јунаштва". Позната је његова мудрост - "Јунаштво је када себе браним од другога, чојство је када другога браним од себе".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (7)

Немања

30.09.2015. 11:01

Моја хероина је Маја Николић,ова,Милунка Савић,Надежда Петровић,Диана Будисављевић су за сељаке.

коле

30.09.2015. 12:37

@Немања - Имена Милунке Савић, Надежде Петровић и Диане Будисављевић треба помињати са поштовањем, племените личности осветљавају суморну свакодневницу и годинама након што их нестане са овог света.

dusann

30.09.2015. 13:45

@Немања - Kole:to je ni promol zena koje su obelezile srpsku istoriju sto se nornmalno ne odnosi na turbofolk pevacice i ,,Zvezde rijalitija"

грађанин

10.10.2015. 08:17

@Немања - Не брукај честито име које су ти дали.Вероватно из најбоље намере,али,очигледно,није вредело!

Seljak

15.03.2016. 20:11

@Немања - Stidite se vi administratori,urednici i ostali koji objavljujete komentare kada ste dozvolili da se nadje jedan koji bruka ime koje nosi pa poredi ono sto je nekada vredelo u Srbiji sa danasnjim marginalcima i dnom dna.....Ajd sad pa ovo objavite .....

?!?!?!

04.10.2015. 13:46

Није она била никаква "хероина", већ јунакиња. На српском.

СЕК

11.07.2019. 13:42

Чоек жена, како се говорило у Црној Гори. Марко је био војвода племена Кучи а не Братоножићи а у свом делу "Примјери чојства и јунаштва" написао је и део под насловом "Нешто о Братоножићима", јер су та два племена увек заједно ратовали (Кучко-Братоношки батаљон) и често се женили и удавали међусобно (два мала племена па се водило рачуна да се не помеша крв са најближима).