Да је живела дуже, вероватно би било тешко избројати све њене радове. Остаје само да наслутимо за колико нас је великих дела Данице Јовановић рат ускратио. Јер, ова академска сликарка је живела само 28 година.

Да 12. септембра 1914. није стрељана у подножју Петроварадинске тврђаве, извесно је да би се цифра од стотинак слика, колико је урадила, бар двоструко увећала. Аустроугарска сила није јој допустила да живи дуже. Била је оцењена као неподобна! А заправо, била је "само" угледна Српкиња, која се не либи да наглас говори и жели слободу свог народа.

Даница је рођена 4. јануара 1886. године у сремском селу Бешка. Била је пето дете у породици скромног ратара, у чијој се кући стално орио дечји смех. Од најранијих дана је показивала склоност ка сликању, па се по вароши причало о чуду - чим пронађе парче папира, нешто нацрта. Свог дара, али и љубави, постала је свесна када су сликари Душан и Стеван Алексић почели да обнављају животопис у бешчанској цркви, а она им помагала. У новосадској Вишој девојачкој школи, у којој је учила, свима је било јасно да је реч о даровитој девојци. Умиљата ученица се издвајала оштроумношћу и лаким баратањем четкицом и бојама.

Родитељи су једва успели да је пошаљу у Нови Сад, а управитељ Више школе Аркадије Варађанин и наставница цртања Александра Сандић, уз помоћ племенитих добротвора, пронашли су начин да јој обезбеде наставак школовања у Београду. Даница је постала ђак цењене Уметничко-занатске школе. Била је то одскочна даска за женску сликарску академију у Минхену, у коју се није лако улазило, а Даница је одшкринула њена врата.

ДАНИ СЕЋАЊА НА ВЕЛИКУ СРЕМИЦУ У години обележавања стогодишњице Првог светског рата, историчар уметности Јасна Јованов је у Београду приредила изложбу о великој Сремици, скинувши прашину са њеног лика и дела. У сликаркином родном селу од 1995. године постоји ликовна колонија под њеним именом, a пре неколико дана је завршена манифестација "Дани Данице Јовановић", коју су организовали представници Друштва српско - грчког пријатељства.

Те, 1910. године, нашла се у друштву најпризнатијих младих уметника, међу којима је био и Стојан Аралица. Нова звезда је рођена! Даница је примљена у Пинакотеку где је копирала слике великих мајстора, продавала је своје радове на тржишту, добијала награде... После четири године постала је академска сликарка, са дипломом је могла да ради као наставница "цртања и малања", а примљена је и у "Женско уметничко удружење" и ту излагала. И не само то... Била је члан и благајник патриотског удружења српских студената у Минхену "Србадија", чији је управник Стојана Аралица, а књижар Живорад Настасијевић. После Балканских ратова њихово поље деловања је постала и политика, а Даница је похваљена за "енергичан рад". Сликала је мост код Љум куле, Везиров на Дриму и срушени Савски мост у Београду, што указује да је вероватно путовала у новоослобођене крајеве у домовини, али о томе нема доказа. Или их је она скривала.

Било је довољно то што је активна у "Србадији" и што слика срушени мост, па да је већ у првим данима Првог светског рата, чим се вратила у родну Бешку, запазе окупаторске власти. Њена снажно изражена свест о српству и потреби да је чува, ставили су је на листу неподобних. Одмах после Церске битке, кренула је одмазда. Виђенији становници сремских села, који су се радовали доласку Србијанаца, хапшени су и осуђени због "велеиздаје" и стрељани у присуству мештана, како би сви видели како се кажњавају издајице Аустроугарског цара. То се догодило и Даници Јовановић. Ухапшена је, док је са књигом испод руке шетала Бешком. Код куће је оставила недовршено платно "Отмица Леукипових кћери", по Рубенсу. И снове о будућности.

Тоша Искруљев је у "Распећу српског народа у Срему 1914. године" забележио:

- Када је прочитана пресуда, коју нико није разумео осим њих неколико, настало је грозно нарицање и запевка. Сви су они, њих 38, осуђени на смрт. Суд им је дао по сата за међусобни опроштај. Дана је чупала косу са себе, хаљине је дерала, руке ломила. Молила је судије на српском и на немачком језику да се смилују на њу. Када се приближила Грижевинском (члану преког суда), овај ју је одгурнуо од себе изјавивши да се мора стрељати, јер је велика Српкиња. Дана, као и сви остали, кад су видели да у зликовца милости нема, громогласно узвикује: Живела велика Србија! Живео краљ Петар! Доле зликовци српски!

Три деценије касније испоставиће се да је смртна пресуда Даници изречена још док је студирала. На Петроварадину је 1944. године пронађена архива угарске полиције, у којој се налазио допис немачке царске полиције из Минхена о понашању српских студената. Црним масним словима је записано да је Даница Јовановић "опасна Српкиња". Било је само питање тренутка када ће ороз бити повучен.