Андрија Кузмановић: Спадам у категорију оних људи који дођу, излече цео град и онда одем кући и умрем

Дејан ЋИРИЋ

петак, 19. 06. 2020. у 13:09

Андрија Кузмановић: Спадам у категорију оних људи који дођу, излече цео град и онда одем кући и умрем

Андрија Кузмановић / foto: Aleksandar Letić

Мислим да људи код мене препознају одређену лежерност живота коју носим. Имам своју лакоћу, док сам, с друге стране, стално на ивици да заплачем

Интервјуи са Андријом Кузмановићем нису ретки, али је мало оних који се могу назвати исповестима које готово у потпуности откривају суштину овог глумца аутентичног хабитуса.

Небрушена искреност, неусиљеност и срдачност, а посебно изразита емотивност чине његов портрет коме глума и живот наносе боје, бразде и ожиљке које носи поносно и о њима отворено говори.

Андрија не бира речи, прича срцем, па и кад опсује то одјекне, јер исто иде из срца. Тако и глуми. Увек је директан, гласан и насмејан чак и када од суза не види саговорника. Престао је, како каже, да се стиди својих осећања и тако постао срећан човек и глумац који верује у свој дар.

Он је можда једини који ће се на црвеном тепиху појавити у тренерци, али и једини који ће на њему бити свој зато што се не стиди ни да оде у позориште само да би пољубио сцену. „Сенке над Балканом“ су откриле и неке његове личне сенке, али и развејале оне које су му сметале, отварајући путеве за нова животна искуства и остварења у којима ћемо га гледати, о којима говори ексклузивно за Новости Онлине.

* Колико сте и на који начин надоградили свој таленат кроз “Сенке над Балканом”, и шта вам је та серија, у уметничком смислу, ново донела?

Схватио сам да сам сазрео у довољној мери да могу, заједно са колегама, да изнесем једну тако велику ствар и да будем стуб или кичма одређеног пројекта. Увек се тркам сам са собом, померам сопствене границе и мислим да су ми „Сенке“, као глумцу, дале једну посебну боју коју до тада нисам имао.

* О каквој боји је реч и шта је највише утицало на њено испољавање?

Пре свега боју трагичности у изразу. Поготово у другом делу серије, јер ми се много тога поклопило са приватним животом. Никада нећу заборавити снимање сцене у којој „сахрањујем“ Марка Николића, а тог дана мој тата умире на другом крају града. Плакао сам као киша, као да сам нешто предосетио. Марка сам много волео и као глумца и као човека, дружили смо се и много ми је помогао у животу. Он је исто био прек тип, али у суштини неизмерно нежан. Нисам разумео зашто сам био толико емотиван у тој сцени, док ми увече нису јавили да је мој тата пао на улици. Данас њих двојица почивају у истој гробници, уз Мишу Јанкетића, тако да су ме те ствари разориле и прилично пореметиле приватно.

* Јесте ли успели да прихватите те животне неминовности и наставите даље?

Успео сам да се изборим. Прошла година ми је била најнапорнија али и најуспешнија у досадашњој каријери. Добио сам „Зоранов брк“ и многе награде о којима сам маштао као клинац, али искрено, нисам био много срећан. Кад сам их донео кући, оставио сам их и више никада их нисам погледао, зато што сам схватио да кад имаш све у животу постајеш мало бесан и јуриш неке ствари као што су награде, које су од пластике, дрвета или стакла, а када изгубиш неког кога си волео свим срцем, као што је родитељ, спознаш колико су оне, заправо, небитне.

* Како је улога расла, колико је лик Станка Плетикосића сазревао и постајао све ближи вама као човеку, пре свега у емотивном смислу, а онда и карактерно?

Сваки лик који играм је део мене, и ја временом постајем део њега. Увек гледам како бих поступао да сам на његовом месту. Станку сам дао много својих особина и најмање уступака правио у односу на себе када је у питању кућна култура коју покушавам да негујем. Драган Николић је увек говорио да бити мангуп и дрипац није исто. То је отприлике моја водиља, ако говоримо и о оној другој, уличној култури. Ту смо Станко и ја слични, обазриви према другом бићу, јер је он, без обзира на професију и све што она подразумева, пре свега човек. Али човек који је скренуо с пута и због тога је кажњен, па хајде да покушамо да га вратимо на прави пут. С друге стране, сви ми лутамо, и у погледу љубави и живота и среће, и он је носио, у том смислу, неки мрак који сам успео да схватим и изразим, јер се и мени дешавао, док нисам открио шта ме, заправо, чини срећним.

* Шта је, апропо злочина и казне и тог мрака било најтеже оправдати код њега?

Сто педесет посто је оправдан у мојим очима, за све. Станко је заиста добар и исправан човек који је знао своје мане, а кад знаш своје мане ти радиш на њима или бар гледаш да њима не повређујеш људе. Не могу да оправдам убиство, али кад таквог човека, коме се десио животни пораз, разочараш, док он све време са тобом кућу гради, а ти упорно стављаш тикве под темеље, онда схваташ трагичност његове судбине. Имамо тај поглед у небо, док седим у самици, на крају другог дела серије, који је важан моменат јер неко може да сматра да је то поглед у Бога, неко да тражим место где ћу да ставим каиш и да се обесим, а може да буде и преокрет, у смислу то више није то, сада ћемо другачије. Намерно смо ту сцену оставили недореченом, ако се деси наставак серије, што бих искрено волео.

* Чему вас је научио Драган Бјелогрлић са којим уско сарађујете још од “Монтевидеа”, а да то јесте један од основних путоказа у вашој каријери?

Да увек постоје два пута - линија мањег отпора и велика количина зноја. Схватио сам да ако се не презнојиш не можеш ништа добро да завршиш и стварно сам се после „Сенки“ у погледу тога променио. Научио ме је и да могу скоро све, да сваког тренутка мораш да будеш спреман и да никога не занима да ли си имао лош дан, јер посао не сме да трпи. И да не можеш да будеш ни добар глумац, ни добар редитељ ако неке ствари ниси видео и осетио на својој кожи. Зато дозвољавам животу да ме пуни искуством што је више могуће.

* Последњих година гледамо вас у снажним, драмским улогама и ваша каријера се дефинитивно развија у том смеру. Шта је највише искристалисало такав пут?

Мислим да људи код мене препознају одређену лежерност живота коју носим. Имам своју лакоћу, док сам, с друге стране, стално на ивици да заплачем. Искуство ми је помогло да научим да носим сва своја осећања и више ничег ме није срамота, што ми је много важно. Дубина је у реду, али њу никада не потенцираш. Милош Петровић Тројпец, мој кум и класић, научио ме је једној дивној ствари, а то је да је блам субјективно виђење појединца. Блам не постоји! Ако то схватиш као млад глумац, касније ћеш бити отворен према свему. Током претходних месеци, у изолацији, ма колико контрадикторно звучало, ја сам се отворио. Смирио сам се, одморио, донео неке одлуке, видео где сам и шта сам. Пре неколико дана сам свратио у Београдско драмско позориште само да бих отишао до сцене да је видим, да је помиришем. Заборавио сам мирис, четири месеца нисам био ту. Желео сам да је пољубим. И стварно сам то урадио, јер се везујем за оно што волим и што живим. Подигао сам ролетне и пустио светло у мрак у ком сам био.

* Да ли се кроз то, у ствари, огледа процес вашег личног и уметничког сазревања?

Тако је, то је упознавање себе. Са двадесет сам мислио да сам упознао цео свет, са двадесет пет сам схватио колико сам био глуп што сам то помислио, а са тридесет сам рекао: „Чекај човече, па толико тога још увек не знаш.“ Данас, са тридесет шест, донекле сам упознао себе, али то је само један квартал живота. Док год нека фаза траје код мене, не кочим је, него је пустим, да бих сутрадан могао да кажем: „То сам урадио, идемо даље.“ И не враћаш се више на то. Да ли је то однос према женама, према пороцима, животу, грешкама и успесима, свеједно је. Хајде да завршимо то! Хајде да се отрујемо од цигарета, ако их већ волимо. То је буквално као кад те неко потопи у воду, ти одеш до дна, узмеш каменчић, па се одбијеш одоздо. Ако си на пола пута, стално си у неком превирању. Хајде да идемо дна, да изнесемо камен горе и суочимо се са тим, суочимо се са самим собом.

* Да ли са толиком емотивном отвореношћу и у неку руку огољавањем свега што носите у себи приступате и својим улогама?

Овај интервју ми прави ретроспективу у мислима и схватам да увек играм несрећно срећне људе. Рецимо, пре неколико дана сам пошао на пробу, нешто сам се заплакао у колима, али био сам срећан. Не постоји конкретан разлог због ког сам плакао, накупило се свега, али осећао сам се добро. Идем на пробу, лепо ми је да радим, они ће тамо да ме излече. Долазим, питају ме колеге шта ми је, зашто су ми крваве очи. Рекох: „Плакао сам, али нисам тужан.“ То је живот. То је нормално. Не стидим се, као што сам рекао. И нисам никога од њих енергетски уништио. Напротив. Радили смо, уживали, смејали се, све је било супер.

* Понекад делујете као прек човек коме је тешко прићи, који је на своју руку, бунтован, неприлагођен. Ова прича разбија те предрасуде. Шта изазива толику буру емоција и страсти у вама?

Спадам у категорију оних људи који дођу, излече цео град и онда одем кући и умрем. Другима сам раме за плакање, али нико не мора то да тражи од мене, јер осећам људе. И лепо ми је кад неког излечим, јер себе никада не можеш да залечиш до краја. Увек постоје неке ране које само превијаш, а никад не зарасту. Ставиш газе и облоге и идеш даље. Јако сам интуитиван и дубоко осећам и доживљавам све. Од четврте године све памтим и када би ме неко питао шта ми је најтеже у животу, рекао бих да је то што се свега сећам. Мислим да људи превише очекују, а мало дају. Ја на пробу долазим са два кофера осмеха, јер живот може да се посматра и као дар и као проблем. Како га водиш, тако ти је. И не можеш да очекујеш да те људи воле ако ти не волиш њих. Мало се гледамо у очи, мало водимо рачуна о томе како се осећају други и само мислимо на себе, а то је велика грешка.

* Остали сте, на један начин, момак из краја. Чини се да вам није проблем да и после најзначајније премијере одете да са друговима попијете пиво у парку. Колико вас то одређује и шта говори о вама?

То је моменат кад ти не желиш да изгубиш себе. То има и своју цену коју плаћаш, јер неко сматра да ниси довољно елегантан или отмен, а ја мислим да су елеганција и отменост у нама. Сећам се, отишао сам на доделу награда коју су организовале неке новине и на улазу ме питају да ли сам прочитао дрес код. Рекох: „Не брините, све сам то понео, само са унутрашње стране.“ Престали смо да људе вреднујемо по томе шта носе у себи, а не како изгледају. Никада нећу бити део тога.

* Реално сагледавате себе, свој живот и каријеру, без мистификације и празних прича за медије. Колико је искреност основ задовољства којим зрачите?

Исти пут ми је, не одричем га се и много ми је лепо, само сам сада већ доста ћошкова упознао, знам из које кривине би могло да се слети и где је клизаво. Можда сам узео неки јачи ауто за то путовање, или, ако сам шетао, сада возим бицикл, већ знам пут и више не истражујем толико, али мислим да је живот циклични круг. Ако данас ништа добро нисмо урадили, хајде сутра да пробамо да померимо мало свет на боље. Потпуно сам аполитичан и моја борба за то боље сутра може да буде само у томе да дајем пример да кад, рецимо, чекам у банци, стојим у реду са другим људима. И кад ме банкарка препозна и позове да дођем преко реда, кажем да не могу јер ме је срамота. Једноставно не могу, јер ће сутра моја мајка да чека у том реду, или нека трудница или дека од осамдесет година. И да се не бавим овим послом тако бих поступао. То је моја борба, да покажем да смо сви исти. Свако се бори на свој начин, али само немој да ми будеш лицемеран. Као водиш неку борбу, а возиш ауто од тридесет хиљада евра. Ја возим волвоа 2003. годиште, могу да купим бољи, али не могу да прођем поред детета које проси и да окренем главу. Хајде да се изнивелишемо, биће нам много лепше. Боље ћемо се и чути и видети.

* Поменули сте срећу на почетку овог интервјуа који нам је открио да много тога доживљавате на специфичан, свој начин. Да ли је иста ствар и са срећом?

На крају дана, јесам срећан зато што сам устао тог јутра, а тиме не може свако да се похвали. Онда слушам људе који кукају како немају Ајфон 25, немају најновије патике, немају поршеа. Ама, имаш живот, човече! Уживај у њему! Што се пре отворимо према правим вредностима, живећемо лепше и што пре почнемо да гледамо једни друге у очи биће боље. Нисам открио топлу воду, има милион ствари које могу да нас растуже али и толико оних које нас обрадују. Верујем у оно да не чује зло и Боже здравља, тако сам учен. Здравље имам, лепо радим, моји су добро, уживам у глуми као клинац коме је дата шанса први пут и то је моја радост живота.

* Најављују се велики филмски и телевизијски пројекти. У којима ћемо вас гледати?

У плану је „Зелена чоја Монтенегра“ Моме Капора, у копродукцији са Црном Гором. Играм Пашу, главну улогу. Снимаћу филм „Било једном у Србији“ са Слободом Мићаловић и Виктором Савићем. Добио сам улогу у Бјелином филму о Томи Здравковићу, а имам и једну велику серију, са одличном екипом глумаца, али о томе још не могу да говорим. Што се позоришта тиче, интензивно припремамо други део представе „Хотел 88“.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

džoni

19.06.2020. 14:54

malo se istripovao..na bitnost..to je ok..znam da postuje Gagu cenim to..obozavamo svi Gagu zaista..mangup-dripac..to su reci jednog drugog krstasa, nisu Gagine..ok, kazem istripovao se na bitnost Andrija..ako..sve naj..

Radojko

19.06.2020. 14:56

Retko koji nas glumac dobije glavne uloge, a da mu se neko iz uze rodbine nije bavio glumom ili rezijom. Ne osudjujem, nikog ne kritikujem samo zapazam da je to tako.Mozda tako mora.