КАКО изгледа када изврстан, пре свега позоришни глумац, заблиста у пуном сјају на филму и у телевизијским пројектима, у својим зрелим годинама, најбоље се види на примеру Марка Баћовића, чију је уметничку раскош шира публика на прави начин упознала у најгледанијим серијама у последњих неколико година. Као Балшу Бакића у "Тајкуну", Јоцу Кирића у "Швиндлерима", Ђуровића у "Државном службенику", Николу Пашића у "Краљу Петру Првом", Капетана др Благојевића у "Чизмашима", Емилијана Белопољанског у "Јагодићима", Светолика Таралића у "Равној Гори", генерала Баруџију у серији "Мој рођак са села", полицајца у "Војној академији". Баћовића овога лета чека велики број пројеката, радиће пуном паром, чему се радује, каже за "ТВ новости", али и додаје да ће му пуно недостајати унучићи који живе у Подгорици, које можда због посла неће стићи да види. Засад са деком користе нове технологије "вајбер" и "скајп".

- Али није то то док их не загрлим - прича нам Марко, глумац опасног, робусног изгледа, а меке душе. Рођени је Никшићанин, завршио је глуму на загребачкој Академији за казалиште и филм, одиграо небројено значајних улога у Народном позоришту у српској престоници, Црногорском народном позоришту, а стални је члан Југословенског драмског позоришта. Добитник је две годишње награде - ЈДП и награде Компаније "Новости", "Зоран Радмиловић" на Стеријином позорју за улогу Симона у представи "Драма о Мирјани и овима око ње".

* И публика и колеге слажу се у томе да је претходна година била - година Марка Баћовића, како се осећате када чујете такве комплименте?

- Право да вам кажем, мислим да је то мало претерано. Наравно да ми пријају комплименти публике, а нарочито од колега, јер ипак ми најбоље осећамо шта је добро одиграно. Данашњи глумци су прилично разликују од давно устаљене представе о глумцима као о боемима који врцају кафанским шармом. Данас су наши глумци огромном већином врло образовани, много читају, имају разна интересовања и упућени су у разне аспекте живота. Многи режирају, пишу, и биће их све више таквих.

* Имате огромно позоришно искуство, да ли вас је овај телевизијски и филмски "бум" затекао?

- Обрадовао ме. Ја сам велики филмофил и драго ми је што учествујем у стварању филмова и серија. Волео бих да ово потраје. Мислим да наш народ воли серије, а највише воли да гледа домаће серије. Многе се репризирају и људи их гледају по више пута. Сећам се да су некад биле гледане и домаће ТВ драме понедељком. Веома сам срећан и што сам био део филма "Шавови", редитеља Мише Терзића, и што је филм испао фантастично, и што смо били на Берлиналу. Филм је приказан на многим фестивалима и добили смо доста награда. Такође, били смо у избору и за "европског Оскара", међу 46 филмова из Европе.

* Ваше најсвежије остварење, у серији чију смо последњу епизоду управо одгледали, "Тајкун", у којем сте бриљантно одиграли Балшу Бакића, никога није оставило равнодушним. Како сте ви доживели Балшу? Које алате сте користили, како сте га пронашли у себи?

- Код Балше је важније оно што држи у себи, него оно што се види. Балша је одрастао у удбашкој породици, припреман целог живота да уради све за одбрану земље и система. Када је та држава пропала, за његове услуге и вештине су се заинтересовали контроверзни бизнисмени, људи који су на различите начине, најчешће нелегалне, дошли до првог милиона, како се то каже. Тако да он сада мора да ради за оне које је у младости презирао. Пропао је један систем вредности, а други се састоји у томе да све можеш ако си довољно бескрупулозан. Тако то њему изгледа. И иде му добро. Посматра како се међусобно боре те звери, тако да мисли да они нису ништа бољи од њега. Ако могу они, могу и ја. Он добро контролише себе. И зато је ужасно опасан, а немогуће је споља допрети до њега. Према Владану је лојални заштитник, према другима је само љубазан, учтив, према некима дрзак. Нема емпатију, то је заправо оно што је монструозно у њему, или било коме другом, али не ужива у убијањима. Један од главних мотива убистава, осим амбиције да сам постане тајкун, јесте страх да се не открије његово прво убиство за Владана. О том убиству сазнајемо тек на крају, у две-три реченице, а то је била прекретница у Балшином животу, тренутак када је продао душу ђаволу.

* Публика је врло брзо заволела мало уврнуту серију "Швиндлери" Ђорђа Милосављевића, која је успела да буде другачија од великог броја серија које су снимљене у последње две-три године. Са стриповском естетиком, снимљена као шпагети вестерн на наш начин. Како вам се допада та фузија жанрова у уметничком телевизијском стваралаштву?

- Привлачност "Швиндлера" је баш у тој необичној мешавини и галерији необичних, занимљивих карактера. Маштовит приказ једне могуће, наше Паланке тридесетих година, али заправо више свет за себе, баш као у стрипу, и реалан и надреалан у исто време. Сиротиште у коме су нежељена деца угледних Паланчана, где их сурово васпитавају, о којима једино брине Крвава Цветана, опасна жена, меке душе. Кафана у Паланци помпезно се зове "Париз", а води је прљави, лењи, ситничави, намћорасти кафеџија. Лоповски синдикат и три брата Нож највише су у црнохуморној естетици стрипа, као и екстравагантни Отон Муха, и мистериозни Света Ранковић. Софра и његова фамилија и Јоца и Даринка су опет као из Нушића.

* Како сте "створили" свог Јоцу Кирића у "Швиндлерима"? Како сте се снашли у тој серијској магији међу ликовима који су потпуно нетипични, "ишчашени", нестварни, а тако стварни и животни?

- Јоцина жена је умрла, па он и ћерка Даринка живе са тим болом, бринући једно о другом. То ми је било најлепше у улози. Он је и бунтовник који може да плане, али и да се уплаши. У једном тренутку упадне у ватру, изгуби се, нешто слично Нушићевом Јеврему Прокићу, али је добрица, човек који не може да мрзи.

* Имали сте толико карактерно различитих улога у последњих неколико година. Незабораван је и ваш Ђуровић у "Државном службенику". Мистерије око службе државних безбедности постоје овде деценијама. Како сте "уронили" у тај свет, и шта можете рећи о том искуству?

- Пре много година у неком друштву мојих пријатеља био је и један припадник службе. Био је врло образован и духовит. Врло мало је причао о послу, али сам сазнао понешто. И то је једини мој директан контакт са тим светом. Тајне службе су јако захвалне за трилер приче. Улога Ђуровића је врло захтевна. Најчешће су то сцене подношења извештаја, састанака на којима се не улази директно у драмски сукоб, али у коме мора да постоје присутност и унутрашње слутње шта ко ту жели да постигне. И наравно, тече неки подземни сукоб. Видећемо како ће се развијати.

* Није вас заобилазила ни епоха. Играли сте Николу Пашића у серији "Краљ Петар Први". За Пашића као историјску фигуру и данас се вежу конртроверзе. Како сте ви градили његов лик?

- Волим да се бавим историјом, тако да ми је било занимљиво да ишчитам све што сам нашао о њему, а и о периоду пре и после Великог рата. У школи, у моје време, тиме се врло мало бавило. То је човек који је четрдесет година био најважнији политичар у Србији. Почео је као социјалиста, чак близак и руским анархистима у младости. Конкурисао је за професора на Великој школи и био примљен, али га је неки министар стопирао као социјалисту. Тада је ушао у политику и био толико страсно у њој да се оженио тек у 45. Идеалиста целог живота, борац за демократију, за републику, српско село и уједињење српског народа. Али морао је да подржава монархију. Са Петром Првим то је било лакше, али са Александром није могао да се носи. С друге стране, није никакав светац, умео је да прилично уносно наплати свој положај. Мудар и лукав. Мало је говорио и није био вешт говорник, са јаким зајечарским акцентом, који је можда и намерно потенцирао да би био што ближе народу, са доста духовитих опаски које изговара и у најтежим тренуцима, као "Спаса нам нема, али пропасти нећемо". Фантастичан организатор. Све прати и све зна и види унапред. Одатле је долазила његова моћ. Договорио сам са редитељем Петром Ристовским да његову харизму треба да играју други, на пример посланици у Скупштини који заћуте када он устане, и подигну руке тек када је он подигне.

* Када бисте морали да оцените квалитет домаћих серија, коју бисте издвојили као неку која највише дотиче ваше уметничке сензоре?

- Поред поменутих серија у којима сам играо, издвојио бих и "Сенке над Балканом", "Бесу", "Корене", "Јужни ветар", које су продукционо и глумачки на светском нивоу. А од страних, на Нетфликсу има серија Unorthodox. Много ми се допала. Борба једне девојке да побегне из једног ултраконзервативног света, који испод сталне бриге за чистоћу скрива много прљавштине. А и тај ултраконзервативни карактер тог света је последица ужасне трагедије једног народа.

"ВРЕМЕ СМРТИ" ВЕЛИКА ЈЕ ПРИЛИКА ЗА ДОБРЕ УЛОГЕ

* ДА ли постоји улога коју бисте волели да одиграте, или да је написана баш за вас?

- Не размишљам на тај начин. Не постоји нека улога, али волим да играм у добро скројеној серији или филму. Има још наше литературе коју су писали велики писци, а која је погодна за серије. "Време смрти" Добрице Ћосића је велика прилика, разумем да би било скупо, али са данашњом технологијом можда се може. Ето, тај Ћосићев Пашић је веома занимљив. Он је спор, никада не пада у ватру, разложан мудри државник, свестан трагедије која предстоји, покушава стрпљиво и упорно да са најљућим политичким противницима нађе заједништво у борби за физички опстанак народа. "Тврђава" Меше Селимовића, на пример. "На Дрини ћуприја" и "Зеко" од Андрића. Није лако екранизовати Андрића, али мислим да је могуће. Читао сам у биографији о Андрићу "У пожару светова" да су му једном Американци донели сценарио написан по роману "На Дрини ћуприја", у којем се, између осталог, Лотика, моћна жена, власница хотела, заљубљује у Ћоркана, варошку луду и занесењака, и човек се згрануо, мислим да је тада забранио да се било шта његово екранизује. Али добар сценариста, који би био довољно савестан да га не изневери, који би писао као да му је Андрић иза рамена, могао би то да направи. Сигуран сам да баш у овом тренутку наши писци пишу и неке своје ауторске сценарије, своје приче. То је дуготрајан и мукотрпан посао. Држимо им палчеве.