КАДА се после више од две деценије појавио у српској кинематографији у филму "Кад порастем, бићу кенгур" из 2004. године, у режији Радивоја Раше Андрића, у улози Барона, већина се запитала ко је овај глумац упечатљиве, необичне готово холивудске појаве. Бриљантан у епизоди локалног шанера, званог Барон, са изгледом харизматичног блудног монаха Распућина, или храброг мускетара Д'Артањана, привукао је пажњу млађе публике, која га тада први пут сусреће. Предраг Бјелац, српски глумац, врло брзо се, по завршетку ФДУ, отиснуо у бели свет и тамо створио озбиљну каријеру. После филмова "Шест дана јуна", "Како је пропао рокенрол", "Последња прича", "Чудна ноћ", по сопственим речима, жеља за авантуром, истраживањем у уметничким водама одвела га је у Њујорк где се школовао у најпрестижнијој светској школи глуме The Lee Strasberg Theatre Institute. Живи и ради на релацији Праг - Београд.

Његове улоге у значајним страним продукцијама не могу се набројати. Присутан је подједнако у британској, чешкој, америчкој продукцији, а светску славу му је донела улога Игора Каркарофа у планетарном хиту "Хари Потер и ватрени пехар". На радост наше публике, "сврати" и до Београда, па можемо да га гледамо у домаћим и регионалним серијама: "Шифра Деспот", "Погрешан човек", "Немањићи - рађање краљевине" и четири сезоне у "Убицама мога оца" као Николу Ковачевића коју, како каже, сматра и најзначајнијом. Ове године је 35. годишњица његовог уметничког рада.

* Затичемо вас у Београду, у који сте стигли једним од последњих авиона из Прага, пре затварања аеродрома. Шта сте прво урадили?

- Стигао сам баш те ноћи кадa је уведен полицијски час, прелетео из једног у друго ванредно стање. Драматично искуство, изузетно фрустрирајуће, али понекад и смешно, јер све што се дешавало код нас од половине марта пре тога сам већ доживео у Прагу - и карантин, и ограничено кретање, и затварање ресторана, несташице, панику, маске... Пребројавао сам дане у самоизолацији, проводио сате на телефону са најмилијима и успео да прочитам неколико књига, од којих издвајам визионарско "Беснило" Борислава Пекића, узбудљиву причу уз коју сам се неколико пута потпуно изместио из реалности и заблудео у неком паралелном, застрашујућем универзуму.

* Љубитељ сте "филмова катастрофе". Зашто? Какву паралелу можете да направите са овим што нам се планетарно дешава?

- Одувек сам био фасциниран огромним непогодама и најразличитијим природним катастрофама. Волим да гледам филмове са том тематиком, а узбуђују ме, и застрашују, чак и документарни снимци разних метеоролошких феномена. Сећам се кад се у биоскопу "Одеон" приказивао чувени филм "Земљотрес", са првим специјалним ефектима, столице су се дрмале, а публика је скоро вриштала. Невероватно је кад барем делић таквих страхота доживите у стварном животу, и схватите како смо и даље прилично немоћни пред чудовишном силом природе.

* Очигледан је "бум" серијског програма у нашој земљи. Играте у многим пројектима, који бисте издвојили?

- Уживам у сваком пројекту, у дивном дружењу са колегама, стваралачком процесу, трудећи се да увек будем довољно другачији и свестранији. Није то баш тако једноставно и понекад се врло тешко изборим, некад ми недостаје мало више простора и времена, озбиљнија и дуготрајнија припрема. Самоуверено мислим да сам најдаље отишао са Николом Ковачевићем у "Убицама мог оца", са којим се преплићем ево већ четири сезоне, и једва чекам наставак. Никола ми је омогућио да се достојно вратим тамо где желим да будем и где желим да припадам. Имам већу трему и одговорност пред својим колегама, него пред свим тим светским величинама са којима сам радио.

* Опште је мишљење да су наше серије озбиљно помериле продукцијске домете и приближиле се светским. Као уметник који је играо у много јаких светских продукција, можете ли да направите поређење?

- Тајна је само у финансијама. Расположива средства у нашим продукцијама су неупоредиво мања, број дана за реализацију врло лимитиран, мало и скромно тржиште, али спретност, луцидност, маштовитост и неоспоран дар пресуђују, и све чешће се и код нас појављују озбиљне и изузетно квалитетне серије.

* Играли сте оца Милеве Ајнштајн у америчкој серији "Геније". Какав је он отац, како сте га ви доживели и пронашли у себи?

- Милевин отац је био архетип пожртвованог, посвећеног, дивног оца, спремног да на сваки начин пружи подршку својој вољеној и необично надареној кћерки. Био је веома напредан и модеран, врло необично за то доба и за бившег аустроугарског официра. Инспирација ми је био мој давно преминули отац Никола, његова племенитост и доброта су ми ваљда остале као код у генима.

* Појављујете се као појачање у чешкој серији "Убити Ив", које је тренутно прекинуто због пандемије. Шта мислите о том пројекту, и својој улози?

- Била је велика част играти у овој планетарно популарној, готово култној серији. Управо ове недеље је приказана пета епизода у којој играм оца једне прилично чудне, скоро ишчашене породице из руске забити, готово измештене из реалног света. Заинтригиран сам како ће публика да испрати ову откачену причу о породици главне јунакиње серије.

* Ми волимо своје глумце, публика често каже да имамо најбоље глумце на свету. Као неко ко је играо са највећим светским звездама, шта бисте рекли нашим гледаоцима?

- Наши глумци су изузетно надарени, паметни и озбиљно школовани, са свестраним искуством, подједнако добри и у позоришту и на филму. У поређењу са иностраним колегама, недостају им дисциплина, истрајност, амбиција и понекад физичка спрема, али то изврсно надокнађују шармом, уникатном харизмом и лепотом.

* У филму Harrison's Flowers играли сте са великим холивудским звездама Енди Мекдауел, Едријеном Броудијем, Бренданом Глосоном и Џерардом Батлером. Какви су као колеге, а какви као "обичан свет"?"

- Драго ми је што сте поменули овај филм који је био један од првих иностраних у којима сам наступио. Подужа је листа славних глумаца са којима сам играо, а са некима се и дружио: Едвард Џејмс Олмос, Метју Мекфадијен, Јоан Груфуд, Демијан Луис, Енди Мекдауел, Лоренцо Ламас, Џејмс Мекавој, Руфус Суел, Ширли Хендерсон, Вини Џоунс, Мајкл Гембон, Меги Смит, Ален Рикман, Брендан Глисон, Роберт Патисон, Дејвид Тенант, Клеменс Поеси, Пјерфранческо Фавино, Дамијан Алказар, Раде Шербеџија, Тони Ка Фаи Леунг, Доналд Сатерленд, Џон Домен, Том Харди, Сем Нил, Гојко Митић... Са Семом Нилом сам провео месец дана у Букурешту на снимању филма. Лепо смо се дружили, ишли на излете, наше супруге су се спријатељиле. Све те велике звезде "на терену" су приступачне, нормалне, али и има и оних који су мање дружељубиви, као и у сваком послу.

* Да ли бисте својим младим колегама препоручили да се отисну из земље, као ви некада, у потрази за слободом, авантуром, новим уметничким спознајама?

- Наравно, увек! Али би их и несебично припремио за тај пут, покушао да пренесем барем делић искуства и посаветовао како да стигну до жељеног циља што брже и безболније. Данас је, ипак, све много једноставније и далеко доступније.

* Као колекционар реплика аутомобила имате стотине модела из некадашњих земаља такозваног Источног блока. Зашто баш ти аутомобили?

- Испуњење дечачких снова. Носталгично ме враћају у детињство, сањалачко и безбрижно, у неки други, давно прошли живот. Скоро сваки од тих аутомобилчића има своју причу, неког познатог власника - пријатеља из давнина, комшију, мога тату, његове пријатеље, многобројне рођаке са мамине стране... Или су то аутомобили који су се недељом у време утакмица гомилали око стадиона поред кога сам одрастао и са којих смо одлепљивали, да не кажем крали, тада популарне налепнице и лепили их на вратима дечјих соба.

* Како се опуштате? Шта волите да радите у слободно време?

- Трудим се да свакојако угодим кћеркама или уживам са Маријом, љубави мојом највећом.

ПОРОДИЧНА САГА ИЛИ ПРИЧА О ЉУБАВИ

* НЕДАВНО је приказана ТВ премијера филма о Диани Будисављевић. Ваша цела породица, са очеве стране, осим оца, настрадала је у логору Градишка. То је рана која никада не зараста. Први пут се код нас отварају неке табу теме, чини се. Да ли је дошло време за истину, катарзу?

- Моја породична прича је још замршенија. Отац, Србин из Хрватске, са 17 година остао је без породице коју су делом одвели у логор, а преостале спалили у сеоској цркви. Побегао је у партизане, преживео тифусе и ратна страдања и завршио рат као млади официр коме никада нису дозволили да се демобилише. Цео радни живот провео је као официр ЈНА, поносни Југословен који је тек пред крај живота, дубоко разочаран у животне идеале, током новог братоубилачког рата који га је дотукао, напрасно постао и Србин и православац. Мајка, Хрватица из Босне, од оца Хрвата који је са 15 година постао члан Младе Босне и делио затворску ћелију са Ивом Андрићем, касније судија Врховног суда, и мајке Чехиње из Славоније. Моја мајка је, као магистар фармације, већи део живота провела у Београду, и, иако је имала три регионална држављанства, путовала је свуда само са српским пасошем. Спојила их је љубав која није познавала веру, нације и границе. Истина је да сам ја и даље Југословен, са српским држављанством, а однедавно и са чешким. Или како волим да кажем, а то је смислио Шербеџија а ја прихватио, ја сам мртви Југословен. Истина постоји, ми знамо истину. Нажалост нема ко да исприча праву истину.