Наш познати драматург, сценариста, редитељ и критичар, Ђорђе Милосављевић, већ скоро три деценије успешно исписује историју домаћег филма и телевизије. Неки од најчувенијих наслова настали су управо из његовог пера.

Од када је као сценариста дебитовао дугометражним омнибусом “Пакет аранжман” (1995), а недуго затим дипломирао на Факултету драмских уметности са сценаријом за филм “Три палме за две битанге и рибицу” (најгледанији филм у СРЈ 1998), у биографији је до данас нанизао више од 40 остварења. “Небеска удица”, “Точкови” (и режија), “Апсолутних сто”, “Наташа”, “Рингераја” (и режија), “Механизам” (режија), “Јесен стиже дуњо моја”, “Устаничка улица” само су неки од популарних биоскопских наслова.

Последњих 15-ак година више се бави писањем за телевизију, па нас је тако везивао за мали екран серијама “Сва та равница”, “Јагодићи”, “Јагодићи – опроштајни валцер”, “Чизмаши”, “Мирис кише на Балкану”, “Цват липе на Балкану”, “Корени” и “Швиндлери”. “Преживети Београд” (суботом од 22.00 на Пинку) и “Тајкун” (недељом од 20.00 на каналу СуперстарТВ и понедељком у 21.00 на РТС 1) последње су серије на којима је радио, а које бележе велики успех. За портал филмитв.рс Ђорђе Милосављевић прича о својим почецима, актуелним серијама, инспирацији, новим изазовима и будућим пројектима.

* Упоредимо ли ваше почетке са данашњим временом, шта се више променило – публика или теме које се обрађују?

– Донекле су се променили и публика и теме, што је и природно. Но, већу промену примећујем у начину на који функционише цела кинематографија. У време кад сам почињао филмску каријеру, кинематографија је, заиста, била у очајном стању: хаотичном, спонзорском, дискреционо-министарском моделу. С друге стране, постојала је оданост домаће публике, која је и тад волела домаћи кинематографски производ, а постојала је и наклоност највећих светских фестивала према нашем филму. Ако се то друго у међувремену променило, оно прво – наклоност публике – остало је ту негде, и њему дугујемо захвалност што је српска кинематографија уопште преживела. Данас је цео процес у њој неупоредиво стабилнији, професионалнији. У тематском смислу, мени је најзанимљивије жанровско померање које је доживела наша продукција. У време када сам почињао да се бавим овим послом, жанровска ознака била је нешто скоро па пежоративно. Она се сакривала, игнорисала или прећуткивала. Продукција је у томе смислу данас сазрела, па многи међу продуцентима знају – сваки филм припада неком жанру, треба само знати ком. Ово померање, наравно, постоји и на глобалном нивоу и претходна година, са “Џокером” и “Паразитом” у том је смислу свакако индикативна.

Грозим се оних поштапалица типа: “Ово је најгоре место на свету”, или “Ми смо најгори на свету”, и обично пожелим да узвратим: “причај у једнини, остале остави на миру”

* У “Швиндлерима” се бавимо паланачким дешавањима, “Преживети Београд” довео нам је Србију у Београд, а којом Србијом се бави “Тајкун”?

– Прича “Тајкуна” је сложенија и њени различити правци воде из различитих простора. Владана, главног јунака, прогони сећање на инцидент са реке Груже, који је обојио његово детињство. Из тог краја је његов отац, одатле је чак и његов возач, као “земљак”, припадник једне шире фамилије. Владанов син Бојан пак формиран је на злоћудном искуству одрастања у једном богатом, али и опасном окружењу имућног Београда. Ликови попут Ксеније или Балше, долазе из других крајева… тужитељка Јована Несторовић пореклом је из Деспотовца. На крају, све се те нити преплету у Београду, који јесте епицентар ове серије.   

* Шта вам је био највећи изазов при писању сценарија за серију “Преживети Београд”, а шта највећи уметнички задатак?


– Највећи изазов био је свакако “убацити” се у кожу ликова који су годиште моје деце. Истовремено, то је био и највећи задатак – приказати убедљиво ликове, који су од вас као аутора одвојени једним великим, озбиљним генерацијским јазом. У том задатку огромну је помоћ пружио глумачки ансамбл серије, без којег ствар просто не би упалила. Што се мене као сценаристе тиче, послужио сам се ликовима родитеља, који су важни скоро колико и ликови младих јунака. Родитељи су уствари мој угао, перспектива из које сам унутар сценарија осматрао главне токове приче.

Сматрам да је кључ будућег развоја телевизијске продукције излазак нашег производа ван граница Србије и налажење шире публике

* Које је то наслеђсе које као писац настојите да оставите у вашим делима?

– Можда реч “наслеђе” звучи сувише озбиљно. Питам се да ли сценариста или писац уопште може да контролише или суди о томе шта би могло да буде његово “наслеђе”. Оно што сам свакако одувек сматрао за најважније у свом сценаристичким раду јесте интерес за ликове који су спремни да узму судбину у своје руке, пристану на неизвесности, опасност и ризике које носи управљање сопственим животом. То вам, можда, звучи мало уопштено, али у време кад сам почињао да се бавим писањем, а и коју деценију после, у нашој култури доминирали су ликови просто препуштени току историје, политике, личног усуда или нечег четвртог, као гранчице бачене у стихију. Без обзира на то што неком може да звучи као истинит опис људске животне ситуације, верујем да филм, да приче уопште, треба да нам понуде наду да у својој стварности не морамо да будемо само пасивни објекат.

* Радећи на поменутим серијама, али и на многобројним другим пројектима који чине вашу богату биографију, имали сте прилику да упознате душу нашег народа. Шта вас је код ње највише одушевило, а шта уплашило и забринуло?

– Без обзира да ли су у питању јунаци “Тајкуна”, “Швиндлера” или серије “Преживети Београд”, да наведем ове последње радове – отпорност је оно што им је свима заједничка особина. Отпорност јесте кључна врлина, некад можда и мана, јер се ради и о отпорности према сопственим слабостима. Отпорност је оно што нас је одржало, њој хвала. С друге стране, ужасава ме наша способност да о себи самима мислимо и говоримо све најгоре. Као да нас је неко задужио да производимо најгоре стереотипе о сопственом индентитету. Грозим се оних поштапалица типа: “Ово је најгоре место на свету”, или “Ми смо најгори на свету”, и обично пожелим да узвратим “причај у једнини, остале остави на миру”.

* Сведоци смо велике ТВ продукције у последње време. Креатори серија се утркују за идејама. Чиме се водите у потрази за оригиналним идејама?

– Већ сам рекао да је “Тајкун” била тема скривена на отвореном. Има још много сличних, битно је само да сами себе померите из перспективе коју вам намећу навике, предубеђења, општа места јавног дискурса. Потребно је изаћи из онога што се обично назива “зоном комфора”, преиспитати ситуације које нам изгледају јасно. У случају “Тајкуна”, цео концепт покренула је врло проста идеја – може ли се замислити лик тајкуна до кога ће публици бити стало, за кога ће се бринути, чак и када зна да се ради о лику који је своју моћ стекао на преварама и злоупотребама? Наравно, нико не каже да је лако спровести такву “просту идеју”.

* При писању сценарија, чему дајете предност – детаљима, једноставности или визији? У чему је тајна доброг сценарија?

– Свакако, све је у доброј причи. Без добре приче нема ни занимљивих ликова, нема тих реплика и дијалога који могу оживети бледу и танку причу. Сви сценаристи, свуда на свету, пре свега трагају за добром причом – кад је она ту, остало се нађе негде успут. Што се тиче самог величанства “добре приче”, мислим да је најважније да њена основна ситуација буде, како је то рекао Хенри Дејвид Торо, једноставна, једноставна, једноставна. У томе је сва тежина сценаристичног посла – извући снагу, занимљивост и сложеност – из једноставности. 
Тренутно се за реализацију спрема серија “Калкански кругови”, прича у којој сам могао да задовољим све своје сценаристичке апетите

* Стварајући, опробали сте се у разним жанровима, прошетали кроз епохе… У чему видите следећи велики изазов?

– Кад почнете да се бавите сценаријем, са намером да од тога живите, просто сте натерани да радите све што вам понуде, или да нудите приче за које знате да постоји конкретан интерес. Ако у томе истрајете, поље деловања се временом сужава и долазите у прилику да све чешће радите само оно што вас потпуно занима и заокупљује. Надам се да је моја сценаристичка каријера у неком таквом тренутку, и да ћу у будућности имати прилику да се да бавим оним причама у којима се осећам најбоље. “Тајкун” је био једна од тих прича, тренутно се спрема за реализацију и серија “Калкански кругови”, која је, такође, прича у којој сам могао да задовољим све сценаристичке апетите које имам. Потрудио бих се да наставим у том правцу.

Прочитајте још: Публика је постала зрелија, не тражи више бег од живота: Ђорђе Милосављевић о новим серијама

* Шта је највећи недостатак данашњих серија? Плашите ли се да ће се публика од количине истих уморити и вратити ријалитијима, таман кад су мало посустали?

– Ово је свакако јединствен тренутак у телевизијској продукцији код нас и захваљујући њему можемо да присуствујемо и квантитативном и квалитативном помаку у српском телевизијском производу. Не верујем да ће се публика уморити, али је важно да се не умори ни српска привреда – телевизијска продукција не може да се развија одвојено од привреде целог друштва. Сматрам такође да је и кључ будућег развоја телевизијске продукције излазак нашег производа ван граница Србије и налажење неке мало шире публике.

* Брзина протока информација императив је данашњег времена. То свакако утиче и на телевизијске серије и филмове. У ком правцу видите да ће се они мењати да би задовољили потребе публике?

– Верујем да ће се мењати у правцу све шире и богатије жанровске слике. То посебно важи за нашу продукцију, која је у жанровском смислу била екстремно скучена, те ту стога још има великог простора за даљи развитак. Има жанрова који у нашој продукцији једва да су начети и верујем да ће се у будућности тек видети њихов развитак. Савремен живот – глобалан, умрежен, разнородан, па и застрашујући, ако хоћете – просто захвета да се на филмским и телевизијским екранима изрази у жанровској разнородности. Ти екрани јеси прозори нашег унутрашњег света и од њих се очекује и захтева још већа ширина од оне које видимо у спољашњем свету.

(filmitv.rs)