Велика гледаност филмова „Балканска међа“ и „Јужни ветар“ као и истоимене, тренутно актуелне серије, у којима је Миодраг Радоњић остварио неке од својих најупечатљивијих улога, нису бациле сенку на остале пројекте у којима смо га гледали током последњих година као што су „Чизмаши“, „Прваци света“, „Убице мог оца“ и многи други. Напротив. Овај млади глумац својом аутентичном игром и изразом, корак по корак, сврстава своје име и таленат у ред најбољих када говоримо о глумачким генерацијама новог времена, о чему сведочи његов досадашњи глумачки пут, али и лично сазревање и искуства, о којима говори за Новости Онлине.

* Стабилност, ауторитативност и сигурност у себе и свој таленат су неке од особина које вас, на први поглед, карактеришу. Шта их је у највећој мери обликовало и изградило вас и као уметника и као личност?

Мислим да нисам зрео да одговорим на питање шта ме је изградило као уметника. Пре свега, нисам сигуран шта тачно значи бити уметник. У себи то осећам као потребу да се изразим, а као личност мислим да је немогуће себе објективно сагледати. Вероватно човек инстинктивно употребљава део личности за који налази за сходно да му је потребан у датом тренутку. Дефинитивно су породица и окружење у коме сам живео и одрастао утицали на мој развој. Рекао бих да је за тај “први поглед” најзаслужнији отац и деведесете године, када сам као дечак доста времена проводио ван куће упознавајући свет и живот у коме сам се нашао, док ми је емотивну страну, коју свесно чувам, а несвесно често кријем, усадила мајка.

* Током последње деценије остварили сте значајне улоге у најгледанијим телевизијским и филмским остварењима. Које су биле најинспиративније у погледу померања граница ваше глуме и још оштријег брушења талента? Шта сте научили?

Глума је за мене потреба. У том смислу нико ми не може одузети могућност да глумим, то је могуће радити сам, затворен у једној соби, а притом не бити лудак. Дакле, свака улога коју играм за мене је инспиративна и гледам је као награду. Награду зато што своје стваралаштво могу да поделим са неким. Нека је то и један човек, довољно је за исти интензитет инспирације и набоја као када снимаш филм за који претпостављаш да ће гледати милион људи. Верујем да је важно играти се. Деца када се заиграју нису свесна да их неко посматра у тој игри, већ се једноставно играју и то им је довољно. Сто се тиче учења, учим од партнера са којима радим, од редитеља, писаца, као и из литературе коју користим припремајући улогу.

* Од самог старта сте у снажним глумачким екипама, уз врхунске редитеље и у врло аутентичним улогама. Истинитост и уверљивост боје ваше ликове. Чиме их одржавате и свој простор у јаким поделама чините упечатљивим?

Једноставно само глумим, бавим се својом улогом и играм се у оквирима правила које та игра налаже. Свака игра има своја правила, па тако и свака улога има своје границе и могућности. Да ли те могућности искористим у свом пуном капацитету или не, то је већ суд других, не мој.

* Филмови „Јужни ветар" и „Балканска међа" су постигли огроман успех. „Јужни ветар” је управо почео да се емитује и као серија. Има ли страха да епизоде могу да осиромаше целину и емоцију филма или ће гледаоци видети нешто ново?

Моја лична бојазан је постојала, међутим када сам погледао материјал апсолутно сам сигуран да је серија богатија и динамичнија од филма. Али, то је ипак само мој лични утисак, важно је што сам интуитивно осећао, док смо снимали филм, да је читав ауторски тим тог пројекта имао унутрашњу потребу да се још више и опширније изрази. Публика ће сигурно видети нешто ново, а утиске сви са нестрпљењем очекујемо.

* У оба пројекта сте одиграли врло комплексне улоге. На моменте сирове, опасне, трагичне, насилне. Како проналазите меру и да ли понекад посумњате да ли ћете наћи у себи све што одређени лик, посебно овог типа, захтева?

То је питање маште и опет искуства. Чини ми се да маште имам доста а искуство стичем животом, тако да кад пажљиво те две ствари спојим проналазим неку меру. У томе ми често помажу колеге и редитељи, трудим се да чујем сваког са ким сарађујем и на крају увек покушам да одиграм органски, онако како ми срце каже.

* На који начин избегавате стереотипе? Улоге и физички изглед понекад одреде глумца и засене друге слојеве његовог талента. Како се штитите од тога?

Радом на себи. Не може утисак публике да засени слојеве вашег талента, ваша небрига о таленту ће то урадити. То је управо рад на себи. Ако сте у неком периоду за публику у глумачком маниру, то не значи да морате бити у том маниру сам за себе. Поменуо сам да може да се глуми и у затвореној соби.


фото Александар Летић

* У чему се, можда, током рада на неким пројектима нисте снашли и ко вам је, или шта, помогло да превазиђете блокаду и ослободите оно што је било потребно?

Постоји улога коју сам одиграо у представи “Мале Тајне”, коју је режирао Горан Марковић. Играо сам једног од главних јунака, Душана. Тај комад је заправо инспирисан животном причом његових родитеља Оливере и Радета Марковића - великана југословенског глумишта. Прича прати њих од младости до касних средњих година живота. Мој лик је био инспирисан Радетом Марковићем. Мислим да се нисам снашао у другом делу комада, када Душан постане велика филмска звезда и када превали четрдесету. Једноставно нисам осећао да разумем сво то искуство које такав човек може имати. Верујем да глумац, са које год стране да гради улогу, мора да имплементира неко своје искуство. Посредно или непосредно није важно, али мора га имати. Сећам се да ми је Горан много помогао тако што је инсистирао да само изговарам текст који је написао, без глуме. Врло добро је знао да ја, са двадесет и нешто година, не могу да разумем живот југословенске филмске звезде која је у средњем животном добу. На тај начин сам, из пробе у пробу и касније из представе у представу, све више и више лично и приватно сазревао. Хвала драгом Горану Марковићу на томе.

* Припадате генерацији младих глумаца који су добили своје шансе у најгледанијим телевизијским серијама. Колико то, поред свих предности, може да буде опасно јер многи “плану” у неколико популарних улога и нестану?

То је јако опасан терен и сведоци смо да се многи на њему проведу као бос по трњу. Ту је најопаснија заблуда о себи, својим вредностима и могућностима. Чак и ако их гордо препознате и превише се загледате у њих оне ће избледети у вашој опчињености собом и занемарићете рад на себи. Раздвајање доброг од лошег се управо врши у систему вредности на коме сваки човек треба непрестано да ради.


фото Александар Летић

* Оправдали сте поверење и стекли име. Шта, ипак, још морате да учите, у чему још увек нисте оно што бисте желели да будете као уметник?

Много је тога у чему нисам оно што бих желео да будем као уметник. Зато се и радујем, јер желим да идем ка томе. Било би ми баш тужно да сам све што желим да будем као глумац већ постао са тридесет година.

* Стасавате глумачки и животно у времену другачијег система вредности, трендова понашања и изгледа, ароганције и тежње за било каквом експонираношћу. Колико сте далеко од свега тога, а шта је неминовност?

Систем вредности у коме живи готово цео свет је самопромоција. Није важно којим се послом бавите, да ли сте дете или одрастао човек. Данас и деца имају друштвене мреже и одрастају у свету где је илузија најјаче оружје. Мислим да је то врло опасно за развој људи. Константно благо самообмањивање. Покушавам да нађем баланс. Да не угрозим превише своју духовну присутност, а ипак будем део друштва и света.

* Одсуство емоција или показивања истих је данас постало готово правило. На који начин се браните од тога, да не огрубите у било ком смислу?

Трудим се да своја осећања често исказујем, а показујем их само пред блиским људима. Мислим да није добро чувати у себи ништа што вас боли и жуља. Иако је то некада тешко спровести, морамо да нађемо начин. Човек је емотивно биће у великој мери и мислим да је важно неговати емотивну страну личности.

* Ваша физиономија одаје утисак строгог и наизглед арогантног човека. Како се носите са таквим перцепцијама, прилично условљеним карактерима које играте?

Лјуди који ме довољно добро познају верујем да немају погрешну перцепцију, тако да се у том смислу врло брзо представим ко сам. Ако се нешто и крије онда се крије с разлогом, а карактери улога које играм су прилично далеко од мене приватно.


фото Александар Летић

* Шта чини ваш живот када нисте пред камерама или на сцени, и на који начин га оплемењујете?

Није лако да одвојим свој живот и пронађем себе ван глуме. Некада осетим да ми је потребно време да се вратим себи у потпуности. Контакт са природом ми у том смислу јако убрзава процес. А када хоћу “инстант” да оплеменим свој живот замолим маму да свира клавир а ја да певам. Још ако су ту моје братанице, па кренемо хорски, то је оплемењених десет дана.

* Шта је за вас мерило успеха?

Лични доживљај.

* Јесте ли срећан, остварен и задовољан човек?

Морам признати да ме збуњују питања о срећи пошто не умем да је дефинишем генерално. У мом послу су сва осећања важна. Чини ми се да је Андрић рекао да свако стваралаштво произилази из бола, односно из проблема. Размислите, не постоји књижевно дело, песма или филм који не третира неки проблем. А како бисте се изразили стваралачки, морате макар мрвицу познавати тај бол односно проблем. И та спознаја је за мене срећа, тако да сам срећан што не живим у илузији о срећи. Остварен и задовољан си у једном тренутку, па онда неко време мислиш да ниси, па опет верујеш да јеси. Тако је то ваљда у животу.

* Шта је извесно на професионалном плану у будућности?

10. - ог марта ме чека премијера новог филма “Хотел Београд”, у продукцији “Архангел Студија”. То је романтична комедија која ће бити право освежење и талас смеха и позитивне енергије нашој публици. Погледао сам пре неки дан финал монтаже и веома сам задовољан. Са нестрпљењем ишчекујем реакцију публике.