РЕДИТЕЉ најпрестижнијег пројекта сезоне изашао је са сасвим необичном концепцијом ТВ серије која настаје од играног филма: по обичају, сачинио је четири епизоде од монтираног материјала и рестлова главног пројекта, али је најавио још десет епизода нове, игране, серије у оквирима исте наративне матрице! Какав ће бити продукциони и уметнички исход ове иновације, видећемо у наредним месецима, али је већ сада јасно да је у питању сасвим нов модел игране телевизијске франшизе, потпуно различит од већ истрошене и заморне рециклаже слика и лица. Поготову кад се ради о "јахању на таласима" изузетног биоскопског успеха "Јужног ветра" и нове звезде малих и великих екрана Милоша Биковића. Засад, исти продукциони и наративни предложак одлично функционише, али су амбиције очигледно веће.

Сиже "Јужног ветра" почива на обрачуну неколико мафија, од којих је најјача она која стоји у вези са актуелном влашћу и њеном полицијом. Ово се обично назива организованим криминалом и никада није било тема домаћег филма, већ и због тога што је држава у Србији највећи (заправо једини) филмски продуцент, кога није упутно јавно прозивати за рекет у светском ланцу дроге. А управо о томе је реч: на путу наркотика од Авганистана, преко Турске, Бугарске и одметнуте српске покрајине Косово и Метохија, налази се Србија, кроз коју нарко-токови налазе свој пут на запад. У овај етаблирани транзит на нивоу великих бројева, случајно се умеша мала београдска банда крадљиваца кола и привремено прекида ланац, што изазива неочекивани шок. У средишту пажње нађе се одједном ситни преступник Петар Мараш (Милош Биковић), дете новобеоградских блокова и врелог асфалта, специјалац за крађу и препродају кола, можда последњи београдски романтичар, несвакидашњег шарма и харизме. Ова "драматургија случајног обрта" није непозната Аврамовићу, који је вешто користи, уз Хоуксову класичну формулу "човека у опасности", стару колико цео звучни Холивуд, са класицима типа "Бегунац" и "Гетевеј": и подземље и закон раде против нашег јунака и уског круга његових помагача, који се сужава док херој не остане сам самцит, лицем према инферну. У бекству, Мараш открива целу позадину велике игре, што отежава његов положај, све до очекиваног, очајничког обрачуна. У суштини, цела та драматургија је сплет старих, али веома вешто употребљених жанровских формула. То видимо као нарочит квалитет: Аврамовић уме да добро искористи старе холивудске предности и зна како да их продукционо увеже.
Осим тога, серија има и своју етичку компоненту. Једним, наоко комерцијалним подухватом, у свему подређеном холивудским шемама, млади аутор је открио да покретна слика још није престала да буде и морални чин.