НЕКАДА давно позната глумица Соња Савић, обраћајући се Мији Алексићу, рекла је: "Све си нас породио", мислећи на глумачки свет који је генерацијама стасавао. За Синишу Павића, рођеног у Краљевини Југославији, судији по вокацији, а по таленту и судбини познатог драмског писца, може се рећи да је "породио" ликове који су темељи наше кинематографије и телевизијског стваралаштва. И данас је мајстор који ствара јунаке у којима видимо све своје мане и врлине. Уз њих нам је лакше да схватимо живот и друштво у којем живимо. Генерације и генерације памте Вишњу са Ташмајдана, Шурду, Шојића, Гигу Моравца...

* А шта ће бити са Чичком, Врућком и осталим јунацима серије "Јунаци нашег доба"? ТВ публика је поново, као некад, чекала омиљену серију после Дневника, везала се за јунаке...

- Из овога што је до сада приказано у 12 епизода није довољно да се прича развије у потпуности. Тако да смо негде на половини серије. Настављам да пишем.

* Да ли можете да нам наговестите како ће се даље одвијати Чичков живот и осталих "јунака нашег доба"?

- Човек није господар своје судбине, а и сам писац није господар у потпуности својих ликова. Кад их створи они су постали "жива бића" у која људи верују, имају своје карактере, своју вољу, па писац мора мало и њих да послуша. Када пишем било коју серију, прво стварам - не причу, него ликове. Да ли ће прича бити добра или не, зависи првенствено од ликова који ће ту причу да испричају. Увек настојим да ликови буду животворни, убедљиви, да људи верују у њихово постојање, да то није само имагинација. Они ме често воде "својим путем", инспиришу ме. То је једна узајамност. Остају после, колико могу да запазим, и у памћењу људи, остају да нас надживе. Сви ти ликови, од Шурде, Гиге Моравца, Тинторетија до Гавриловића, Бисеније... Ето, Шојић, на пример, стално је међу нама, он никада одавде неће отићи.

Прочитајте још - Синиша Павић: Данас не може да се пише "Бољи живот"

* Невероватно је колико прецизно, а опет са свим валерима стварате ликове...Шојић, као и Чичко су ванвременски ликови, тако типични, а опет посебни као Госпођа министарка.

- Код Нушића та малограђанска покондиреност прелази у политичку позицију и постаје великограђанска, или великоварошка, што данас зовемо елита. И ту је вредност и свевременост Нушића и његове министарке. Ми и дан-данас имамо елиту која је пуна таквих појава. Њој је био сан да се провоза фијакером од Теразија до Славије, да сви виде, сада је свима сан да оду на неке далеке дестинације, да се тамо сликају за "Инстаграм", да сви могу да виде где су и докле стигли у свом развоју.

Мина Лазаревић и Игор Ђорђевић у серији "Јунаци нашег доба"

* Тако је и Чичко неко ко ће увек постојати, као мали злоупотребљени, уплашени човек.

- Чичкова тема је дубоко људска. Имате много људи који не могу да се развију због личних особина, али и због друштвених околности. Због тога увек остају на маргини друштва, оно што се каже - нико и ништа. Али, када дође у ситуацију да буде неко и нешто, када мора да слуша некога ко га је "задужио", ко га је ту довео, питање је да ли је он јунак нашег доба или није. Хоће ли да пусти да буде гажен, или ће у њему испод пепела који се дубоко крије, засветлети неки жар, нешто да се побуни, хоће ли да се исправи, по цену тешких последица. То је тема ове серије. Није, међутим, он једини јунак нашег доба - јунак је и Олга Симоновић, и Петросјану који је дошао до сазнања да новац не решава битна животна питања. Дакле, он је пред дилемом да ли подизати себи споменик или помоћи онима који то заслужују. Ова серија је мало сложенија него претходне, и осећао сам неки ризик да публика која је волела моје серије можда неће прихватити те мало другачије референце у односу на друштво. Међутим, пријатно сам изненађен колико су људи то разумели.

"Јунаци нашег доба" - Ненад Јездић

* Иако често чујемо да смо негде ограничени са оним што се може рећи у јавној сфери, ви, кроз своје јунаке, отворено говорите о свим проблемима друштва у којем живимо.

- Не умем другачије да пишем, и када бих хтео, моја рука не би пошла за тим. Нисам прво био писац, био сам судија, и то што умем да пишем, то је неки Божији дар. Да бисте писали морате бити слободни, а можете бити слободни само ако не зависите од тога што пишете. Дакле, ако дођете у ситуацију да због егзистенције морате писати и оно што не мислите, онда је с писањем готово, и са смислом писања. Као писац хтео сам да будем слободан, и увек сам био слободан. Пуни смо мана, и ако само будемо говорили да је неко други крив, то није посао писца. Хумор којим се служим и покушавам на тај начин да целу ствар лакше презентујем, да не буде сурово и сирово, да буде оплемењено, то је смех са којим се више зна и са којим се више разуме. Давно сам изгубио илузију да оно што пишемо може да промени свет, не може, али нека промени 10 људи, нека их наведе да другачије размишљају, то је ипак нешто.

Љубиша Самарџић - Шурда у "Врућем ветру"

Прочитајте још - Синиша Павић: Ово је свет без идеологија

* Читаоци нам пишу да скоро није било сличне серије, која их је и охрабрила, показала им и да постоје сличне судбине...

- Не треба се бојати оштрог језика, оштрих опсервација, напротив, оне су неопходне, једино чега се треба чувати то је да неког лично не повредите. То је недопустиво, а све друго је појава, критика појаве. Дакле, проблем је у човеку, у његовом страху да се понаша људски и да говори истину. Мислим да истина неће повредити никога.

* По вама, истина је лековита?

- Она је понекад горка као и сваки лек, али јесте лековита. Ако треба да се лечимо као људи мислим да треба да то чинимо кроз хумор, са којим се спознаје и мало боље разуме овај наш свет.

"Бољи живот"

НАЈТЕЖЕ ЈЕ ПИСАТИ ЈЕДНОСТАВНО, НАЈТЕЖЕ

* КО су вам били узори?

- Одрастао сам читајући свакакве писце - и осредње и добре, и оне који су изузетни, и оне који су велики, и потпуно ми је јасно зашто су неки писци вечни. Када сам био млад, много сам волео да читам Нушића, приповетке, српске писце. Са 14 година читао сам "Тихи Дон", после сам се окренуо класицима, Толстоју, Чехову. Пушкин је био свестран. Када Толстој није могао да нађе почетну реченицу за роман "Ана Карењина", рекао је Горком да "треба учити од Пушкина, код њега приповетка почиње овако: 'Код Дубровских у току је био бал...'" Дакле првом реченицом у средиште радње, одмах, конкретно и јасно. И Толстој се учио од неког! Када се он учио, како се ја не бих учио. Оно што карактерише те велике писце је једноставност, њих свако може да чита. Најтеже је писати једноставно, најтеже...

Лане Гутовић у "Белој лађи"



То могу само велики писци. Трудим се да мој текст буде разговетан, конкретан, да говори о људским судбинама, нарочито о карактерима. Знате, када је изашао мој први роман "Вишња на Ташмајдану", за који је рецензент био велики књижевник Васко Попа, било је ту изузетних критика, али запамтио сам једну: "Заправо немате осећај да читате литературу, роман, него да присуствујете тим сценама као да сте ту, на лицу места, као да све посматрате, као да и сами учествујете у свему". То сам запамтио као велику похвалу, јер то је оно што сам касније у својим текстовима покушавао увек да одржим. Други су препознали у мојим текстовима оно што им је обезбедило трајност и сталну комуникацију са новим генерацијама.